Бранислав Нушић, велики српски писац и комедиограф, сина је назвао по једном од највећих јунака из српске народне књижевности- Страхиња Бан.

Страхиња бан Нушић, једини син славног писца био је велики патриота и идеалиста и један од 1300 каплара који су добровољно отишли у рат.

Нажалост, Страхиња је био један од 400 који су погинули за отаџбину у Великом рату.

У рату је био рањен и повучен у Скопље на лечење. Иако је његова мајка Даринка дала све од себе да спречи Бана да се врати у рат, његово частољубље и љубав према отаџбини били су јачи.

strahinja ban

Када је, на иницијативу Даринке, било покушаја од стране лекарске комисије да се Бан окарактерише као неспособна за борбу и спречи његов повратак на фронт, чврст у својој решености Бан се побунио против одлуке комисије и чврсто ијавио:

— Не верујем у налаз и захтевам одмах другу комисију!

Страхиња бан имао је тада само 19 година. На његово упорно инсистирање, враћем је на фронт са кога се никада неће вратити. Погинуо је у Колубарској бици.

Последње писмо Страхиња бан написао је свом оцу Браниславу Нушићу, и у њему као да је предосетио своју смрт.

МОЛИМ ОНОГА КОЈИ МЕ НАЂЕ МРТВОГ

“Зовем се Страхиња Нушић. Свршени сам матурант, рођен у Београду. Породица ми станује у Скопљу. Кумановска улица број један. Молим да извести моју породицу где сам погинуо, кад и на ком месту сахрањен. Унапред благодаран”

У писму упућеном оцу стајало је:

“Драги Аго, не жали за мене. Ја сам био на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам штавише да бих могао будућој Србији корисно послужити, али, таква је судбина. Деда, мама и ти опростите ми. Гиту и Миму поздрави. Твој син Бан”’

Смрт сина сломила је Нушића!
“Могао сам да га извучем- и нисам могао”, говорио је Нушић.

Поводом откривања споменика у Скопљу у част батаљона у коме је Страхиња бан настрадао Нушић је, у име свих родитеља који су у рату изгубили своју децу, одржао потресан говор:

“…Па ипак, ми смо устрајали, устрајали смо ево да доживимо и ове дане; устрајали смо јер нас је подржавала утеха: да велика дела траже и велике жртве и да смо тим великим жртвама, које смо дали, поставили темеље великоме делу… Глас мртвих, реч мртвих је ту, она лебди над нама… Ја, који сам ближе смрти но животу, ја је чујем; ви који сте ближе животу него смрти ви је осећате у души. А глас мртвих вам овог часа вели: ‚Хвала, другови, на сећању и признању, али прави споменик нама палима подићи ћете тек ако будете кадри сачувати велику тековину уједињења које је из наше крви поникло!‘ Тада, тада ћемо и ми родитељи доживети праву утеху и рећи: ‚Проста вам била крв наше деце, искупили сте је!‘ У име ојађених мајки и очева ја полажем на овај споменик најскупоценији венац, венац родитељских суза!”

 

Opanak

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име