Иако није једини у православном свету, сукоб СПЦ с неканонском јерархијом цркве у Македонији постаје све озбиљнији, јер у њему и даље учествује политика
Сукоб између црквеног Београда и Скопља, иако је пре две године изгледало да је нађен добар начин за његово смиривање, постаје све озбиљнији. Прерастајући црквене оквире, он би, нажалост, могао да постане и озбиљна претња политичким односима две суседне државе.
Упућени у „историју“ овог црквеног раскола, додуше, нису претерано изненађени што је политика наставила да буде подршка расколничкој – у овом случају македонској – страни, јер је до првих захтева за независношћу цркве у Македонији и дошло по диктату југословенског комунистичког режима, оличеног у савезној Комисији за верска питања којој није сметало што су држава и црква уставом одвојене.
Подстрекивање сукоба
Још од октобра 1958. године – када је у Охриду одржан црквено-народни сабор на коме је одлучено да се „обнови стара македонско-охридска архиепископија“ чије ће се границе поклапати са републичким границама Македоније, па до одликовања којим је Јосип Броз Тито наградио митрополита Доситеја који је, прекршивши каноне Православне цркве и архијерејску заклетву, на црквено-народном сабору јула 1967. године једнострано прогласио потпуну самосталност цркве у овој југословенској републици – политика је била подстрекач сукоба, а не помирења.
Активно учешће политике у овом црквеном расколу и учешће лаика на такозваним црквено-народним саборима у доношењу чисто црквених одлука, главни су разлог што једнострано проглашену, а то значи неканонску, цркву у Македонији не признаје ниједна помесна православна црква у свету, нити с њом одржава односе. Како је суштина православља у саборности и заједништву верника са црквом и цркава међусобно, то свако самовољно и једнострано одвајање значи пут у самоизолацију, раскол и јерес, што је случај са црквеном јерархијом у Скопљу.
Савремени црквени историчари често истичу стрпљење којим је Српска црква покушавала да изглади сукоб, пристајући својевремено на уступке, чак и на то да неканонско одвајање дела своје територије уобличи у канонски оквир, чему су се тада противили неки епископи СПЦ, међу којима и данашњи патријарх Павле.
Тим поводом историчар професор др Предраг Пузовић каже: „Уместо да се викарни епископ Доситеј стави под црквени суд за прекршај архијерејске заклетве, гажење свештеничке дисциплине и канона Православне цркве, признат му је чин митрополита и статус поглавара те аутономне црквене области. Друга грешка је учињена избором Климента Трајковског за епископа битољског, иако није испуњавао законске и канонске услове. Канонском хиротонијом дата је могућност сепаратистима да у погодно време изведу потпуно отцепљење од СПЦ“.
Пренебрегавајући чињенице о понашању јерархије која је 1967. године самовољно прогласила потпуну самосталност цркве у Македонији, неки данашњи представници те јерархије отворено замерају монасима и монахињама који су приступили канонској Охридској архиепископији „невиђено кршење монашких завета“, што је ових дана изјавио гласноговорник скопског Синода Тимотеј.
Најдубља рана
У епископату Српске православне цркве, у којој је било довољно добре воље и стрпљења да се превазиђе раскол који се, иначе, у православљу сматра „најдубљом раном на телу Цркве“, подсећају да „СПЦ никад није а приори негирала могућност евентуалне аутокефалије Охридске архиепископије, која је кроз историју имала већу или мању самосталност, а у време цара Самуила чак и ранг раван патријаршији, али да би се о том питању уопште могао отворити братски дијалог потребно је исправити канонске неправилности из 1967. године и спорна питања решити у духу православне саборности и сагласности суседних помесних цркава. За Српску православну цркву ово није питање етнофилетистичке сујете, као што тврди митрополит Наум струмички, већ питање канонског поретка Цркве“.
Иако овај вишедеценијски раскол, који македонске власти покушавају да реше хапшењем свих свештених лица и верника који су показали спремност или жељу да се врате под окриље канонске Цркве, али и оспоравањем права на пролазак македонске границе владикама и свештенству СПЦ у мантијама, не може бити разрешен пуким подсећањем на канонске преступе садашње црквене власти у Македонији, чињеница је да ниједан члан скопског синода или епископата не би остао поштеђен епитимије (црквене казне) и рашчињења ако би се на њих применили канони које признаје цела Православна црква. Поменути митрополит Наум, на пример, напустио је манастир Григоријат на Светој Гори без благослова (а то значи без допуштења) игумана Георгија Капсаниса само да би постао епископ једне расколничке заједнице.
Примењујући другачија мерила за поступке оних који су јој приступили, пренебрегавајући да, како упозорава патријарх Павле, „раскол води у духовну пустош“, од мерила која користи да би СПЦ оптуживала за „великосрпске идеје“, јерархија у Скопљу не скрива да не бира начин да постане аутокефална. Чак и по цену да се се удружи са свим јеретичким и расколничким покретима у ближој и даљој околини.
У поруци патријарха српског Павла коју је поводом Божића упутио верницима у Македонији, позивајући их на помирење и саборност са канонском Православном црквом, подсећа се да се „аутокефалија не може дати јерархији која то тражи не из црквених мотива, већ из политичких разлога, која не познаје еклисиологији Православне цркве и не поставља црквено устројство на том црквеном учењу, која у својим редовима има неканонских епископа, толерише их и саслужује са њима и која не поштује ни своју реч, ни своје потписе стављене на званична документа. Аутокефалија се даје једној Цркви када она положи испит зрелости..“.
Аутор: Мирјана Кубуровић
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
spc.rs
