Ратко Кривокапић о јунаку у мантији беседи: „Поменуо бих и попа Мата (Стојанов) Кривокапић који је исто из Цуца, који је пјевао родољубиве пјесме са братом у Рисну. Затворе га аустријске власти, па га доведу овдје у затвор у Котор, па из Котора у Задар. И хоће да удари Аустроугарска на Црну Гору, записано је то у Гласу Црногорца, а писао сам и ја о томе. Уз молбе црногорских власти Фрању Јосифу, пустили су га из Задра, али му забранили да не смије да долази у Рисан. Једно интересантно предање како Бог помаже праведницима везујемо за њега. Он не могаше да сиђе у Боку, а нама је Бока извор живота била. Нити имамо соли, нити имамо потрепштина, он не смије да дође овдје, и негдје чувао нешто мало коза и у једном моменту види једна коза у неки шкрип ушла и глође нешто. Шта је? Кад оно поклопац од ћупа, а ћуп пун златника. Тако је он нашао те паре, то је жива истина, отишао у топлички крај, касније у Злот поред Бора. Касније је погинуо као витез, јунак у бици на Колубари. Низ медаља за храброст је добио, седам пута је предводио војску. Пуковски свештеник је био у бици на Колубари.“
За ратне заслуге одликован је: Даниловим крстом, Руском златном медаљом и сребрном и златном Црногорском медаљом (Пузовић, 2015, 264-265).
Према резултатима истраживања Игора Ивковића “учествовао је добровољно у балканским ратовима 1912–1913. као војни свештеник XIII пешадијског пука. Како је активно учествовао у борбама, за исказану храброст одликован је Златном медаљом Обилића; на почетку Првог светског рата поново добровољно отишао на фронт и на његову молбу је у 66. години постављен за пуковског свештеника VIII пешадијског пука 1. позива војводе Степе Степановића. Причестио је војску на Церу и јуначки погинуо на положају Бађинцу бодрећи српске војнике у првим редовима“.
Његов син Павле био је учитељ у Петровом селу, Кладово, унук Добривоје и праунук Јован такође мештани Кладова. Име Мата носи Јованов унук по сину Александру.
У кратком филмском приказу јунаштва Мате Кривокапића, серијал “Да се не заборави“ исписано је: “1913.исказао невиђену храброст у борбама код Куле и под Видином, код Белоградчика први ускочио у шанац и борбом прса у прса истерао непријатеља; борио се увек из стојећег става без икаквог заклона; на молбу војника да се заклони говорио је да је то срамно и да он неће клечати пред непријатељем; у Колубарској бици седам пута је предводио напад наше војске; када је осми пут почео јуриш 8.11.1914, смртно је рањен у груди“.
Био је свештеник у Љубичевачкој парохији (Љубичевац и Велесница) 1890-1896 . У Кладову нема знамена који би подсећао на овог јунака.
