У Србији “поседовање“ већег броја жена практиковано је, према историјским изворима, од Миленка Стојковића, војводе Првог српског устанка “овечаног“ харемом од 42 жене, чији је узор и основа био ранији харем Реџеп аге, владара острва Ада Кале, међу којима је највећи траг на збивања у малој балканској кнежевини оставила потурченица Јеленка, милосница кнеза Милоша Обреновића, пре тога венчана 1811.г. у кладовској цркви са чувеним хајдуком Гицом. Сматра се да је Гица учестовао у борбама код Штубика и око Кладова уз Миленка Стојковића. Божидар Ковачевић у приповести “Данило слуга у кнеза Илије“ о њему пише: “Био је тај Гица добар господар. Велики џамбас, волео коње као и кнез-Илија; знао за добро вино и добар залогај; имао очим „срце за лепоте живота и света; волео рад и ред; за друта, пријатељ давао крв испод грла, за пса пас, за човека човек! Имао тај Гица две жене; прву, стару, Српкињу, држао код куће, тамо у Липови, а другу, много млађу, Влахињу, у Решави, и обе живеле код њега као бубрег у лоју. А већ деца, као бегови! И не само деца и жене, него читава тевабија скупљала се око њега; сирочад, убоги и разни лезилеби, све то висило о његову врату, живело сито и пјано славећи Бога и Гицу. Сад ће се све то разићи, кућа растурити, а што је најгоре, нема више Гице, здравог, темељног, увек ведрог и спокојног… Умро је на Аранђеловдан од запаљења беле џигерице…“. 1822. године Јеленка се преселила у Крагујевац где је јавно представљана као друга жена кнеза Милоша Обреновића- Мала госпођа. У више наврата појављивала се у престоници Београдског пашалука бивајући тумач при турско- српским разговорима.
Мало погранично Кладово, раније место живљења једне од жена кнеза Милоша, задесила је 1972.г. и посета Жана Бедела Бокасе, владара Централно-Афричке Републике. Председника Бокасу са супругом Катарином (Catherine Martine Denguiadé) и делегацијом Централно Афричке Републике дочекао је на београдском аеродрому уз највеће државне и војне почасти председник СФР Југославије Јосип Броз Тито са супругом Јованком, у среду 3.маја 1972.г. Опипљиви плодови Бокасине посете Југославији били су манифестовани кроз изградњу хидроелектране Боали 2, где су радови београдског “Енергопројекта“ окончани 1976.г (уз учешће и “Далековода“, “Раде Кончар“, “Литострој“, “Енергоинвест“, “Гоша“-према Роца, 1976, 28) , као и спортске хале, искоришћене 4.12.1976.г. за свечаност његовог крунисања за цара, пријем на студије у Југославији грађана Централно Афричке Републике, међу којима су неки остали да трајно живе у Србији.
Један од “плодова друге врсте“ могла би бити Бокасина “женидба“, но далеко од размера које је попримила диктаторова веза са румунском играчицом националног фоклорног ансамбла Габријелом Драмбом. О “југословенској Бокасиној партнерки“ сазнајемо из једне секвенце “сећања“ Брозовог лекара Александра Матуновића. Према коментару Твртка Јаковине, који указује да се ради о политички некоректној реченици која одише расизомом “…Занимљивија је, ако јој се може веровати, епизода када Матуновић и Тито коментирају како је једна Босанка, коју је централноафрички цар Бокаса повео са собом из Југославије као супругу, добро прошла јер је он канибал. “Добро није појео Босанку“, рекао је Тито. “Вероватно није навикао на месо белаца“-одговорио сам“ . И док је румунска невеста Габријела Драмба, како се сматра, донела Румунији уговор о продаји дијаманата ЦАР на западу посредством нашег источног суседа, уз позамашну провизију, у Титовој оставштини нашло се тек 86 црних дијаманата, евидентираних поклона што их је Ј.Б.Тито добио од страних владара: “Цар Бокаса преко изасланика шаље Титу картон са једним већим и 23 мања дијаманта, картон са два већа и 18 мањих дијаманата итд.“-укупно 3 већа и 83 мањих дијаманата. Александра Ћук у приказу изложбе “Царски дарови“ за лист “Данас“ од 22.7.2013, указује да је “поклон евидентиран али не и инвентарисан и не зна се шта се са њим на крају десило“.
Марко Савић, новинар недељника Време овако описује последњу деоницу Бокасине биографије: “…Његова политичка каријера повезана је са бившим француским председником Валеријем Жискаром д’Естеном, који је од Бокасе добио на дар извесну количину дијаманата. Иако је управо Д’Естен 1979. наредио акцију француске војске у којој је Бокаса збачен, скандал са дијамантима је кумовао његовом поразу на изборима 1981. Император је ипак стигао да побегне из земље и склони се најпре у Обалу Слоноваче, а касније у Париз, где је остао до 1986. У својој земљије најпре је осуђен на смрт, а потом је казна преиначена у доживотну робију. Бокаса се ипак вратио у своју земљу где је одмах ухапшен, и након свега 10 месеци пуштен на слободу. До краја живота, 1996. живео је у својој вили. На крају му је приређена и свечана државна сахрана“.
Као инструмент политике, са богатом праксом у античко доба, давање женско детета у залогу непријатељу приликом склапања мировног споразума, забележено је и у средњовековном периоду српске државе 1390.године приликом уговарања вазалног односа Србије према Османском царству. Одлука о томе донета је на државном сабору крајем 1389.г, уз учешће кнегиње Милице. За “залог мира“ одведена је у султанов харем њена кћер кнегиња Оливера. “Са иноверним принцезама султани су склапали шеријатске бракове, без њихове ренегације у ислам, а ове су постајале кадуне или како их наша литература назива-султаније“. Током Ангорске битке 28.јула 1402.године, Оливера је заробљена на бојишту, заједно са султаном Бајазитом Првим павши у заточеништво монголског кана Тамерлана. Према “Династичкој хроници Тимур- Ленка“, када је кренуо за Самарканд Тамерлан је ослободио све заробљене Србе (њих око 8000) изузев 70 припадника Стефанове инжењеријске јединице које је повео са собом као веште грађевинаре . Према преовлађујућим мишљењима, Оливера је крајем 1402. или у пролеће 1403.г. пуштена из заробљеништва, вољом Тамерлановом, чији мотиви за овај гест нису познати; углавном се мисли да је то учињено на молбу њеног брата Стефана. Никола Гиљан, претежно позивом на ставове изнете у делу “Пут светог Никодима“ о томе пише: “Према народном предању принвеза Оливера је у току 1403.г. кратко време боравила у манастиру Манастирица у близини Кладова. Реч је о манастиру који је монах Никодим сазидао у време кнеза Лазара и уз његову финансијску помоћ- Манастирица се налазила на територији за коју се претпоставља да је њоме почетком 15.века управљао Шаин (Шахин), један од виђенијих ратника деспота Стефана. Вероватно су Стефаново поверење у Шаина, удаљеност овог краја од јужних граница Србије и турске војске, а и његова близина Београду, будућој престоници деспотовине, били од пресудног значаја да се принцеза Оливера накратко настанила баш ту. Могуће је да је са Оливериним боравком у овом крају повезан и доцнији повлашћени положај Кључа и Неготинске крајине у оквиру Османског царства. Те области имале су, могуће још од друге половине 15.века, а од друге половине 16.века сигурно, положај “Султанијиних поседа“, којима су у султанијино име управљали посебан бег и кадија, а хришћани имали повластице и самоуправу, на челу са два своја кнеза у Кладову и Неготину“.
Могло се веровати да је Оливерин статус код Бајазита био особена залога познијег третмана вакуфског добра, како се овде сматрало- “султанијиног поседа“ за целу област данашњег Кладова. Познато је да су неки султани поклањали поседе султанијама родом из племићких српских породица, како је то учинио Мехмед Други у корист султаније Маре, кћери деспота Ђурђа Бранковића, са некретнинама у Јежеву, Македонија, где се ова касније и настанила. Из извештаја аустријског изасланика на Порти Херберта из 1797.г. и аустријског губернатора Оршаве Хенига 1794, 1800, знано је да приходи Кључа и Крајине “припадају Шах- султанији, сестри султановој, а да два оборкнеза, један у Кладову, други у Неготину, одговарају врховној власти посредством бега у Кладову“ .
