Први светски рат донео је свету распад хабзбурше монархије и комунизам на тлу Русије. Поред мноштва детаља који указују да је рат припреман дуго времена, да га је призивао значајни број земаља, међу којима посебно Немачка и Аустро-Угарска, за званичну историографију неспоран је повод тог стравичног сукоба- атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда извршен у Сарајеву на Видовдан 28. јуна 1914.г. Као могући организатори атентата, означавају се тајне организације стациониране у Русији и Француској, са којима би извесну спрегу чинио некадашњи ђак Кијевске духовне академије и докторант Тибингенског универзитета др.Радован Казимировић. Његово име предмет је посебне расправе у тротомном делу “Уједињење или смрт, од Александра Обреновића краља Србије до Франца Фердинанда престолонаследника Аустро- Угарске“ др.Оскара Тартаље, у склопу поглавља “Слободни зидари и Сарајевски атентат“. Радован Казимировић више је пута спомињан приликом суђења актерима убиства Франца Фердинанда. Тако је 17.октобра 1914. окривљени Чабриновић, на питање о вези са слободним зидарима, изјавио да осим Цигановића, Танкосића, Буковца, Ђуре Шарца и једног Танкосићевог пријатеља, који је уопште био некаква мистична личност, нико други није знао о припремама за атентат. Гаврило Принцип рекао је да се “та мистична личност“ зове Казимировић, као и следеће: “када је мени говорио Цигановић о тим слободним зидарима, онда је рекао да ће казати Воји Танкосићу и томе човјеку. Али ја сам га молио и одвраћао од тога да казује и да свако знаде, а онда је он одговорио да је то човјек сигуран. Ја сам рекао да нећу судјеловати ако ко други знаде, а он је поновио да је тај човјек сигуран и добар пријатељ и зове се Казимировић“ . На саслушању 19. октобра 1914.г. Чабриновић је Казимировића описао као старешину слободних зидара који је, чим су затражили оружје “обишао читав континент… био је у Пешти, Француској и Русији… Ја, кад год сам питао Цигановића што је с том ствари, он је казао: кад тај човјек дође“. Угледни српски историчар Милорад Екмечић у свом капиталном делу Историја Срба у Новом веку указује на још један детаљ: “Остаје, ипак, загонетка какве везе је имао француски учитељ мачевања у Београду, који је предао револвер за атентат из једне белгијске фабрике, а као масон био у вези са српским и мађарским масонима“ .
Београдска “Политика“ 1930. године пренела је Казимировићева сећања: “Свуда се прича како ме је пок. Танкосић послао у Париз, Москву и Пешту, да припремим све што је потребно за атентат, међутим ја Танкосића нисам ни познавао. Ја сам додуше познавао атентатора Гаврила Принципа, јер сам тада био суплент београдске гимназије, а пок. Гавра се спремаше да полаже гимназијске испите, али ја га нисам учио да убије аустријског престолонаследника. Све је то мистификација“ (4). Рат је донео стравичне жртве на свим странама, уз активно учешће царске Русије на страни савезничких снага, скупа са Француском и Србијом.
Овом завером вишеструко је манипулисано као једним од кључних аргумената за отпочињање Првог светског рата. Димензије случаја, презентоване из визуре Хенрија Кисинџера, сондиране су на хипотези да трагика и апсурд, обележја аустријског пропадања, нису мимоишли чак ни начин на који је престолонаследник страдао: “Први покушај једног младог српског терористе није успео, уместо надвојводе страдао је његов шофер. Пошто је стигао у градску већницу и укорио представнике аустријске власти због немарности, Франц Фердинанд је одлучио да заједно са својом женом посети жртву у болници. Нови шофер краљевског пара скренуо је у погрешном правцу и излазећи из те улице застао испред запрепашћеног атентатора који је своју фрустрацију лечио пићем у једној кафанској башти. С обзиром на то да су се жртве створиле пред њим као да му их је провиђење послало, убица други пут није промашио“ .
Србија је по добијеној подршци Русије за случај напада на њу, одбила да прихвати све аустријске ултиматуме, што је резултирало избијањем великог рата .
У другој години ратних збивања, већ 1. јануара 1915 британски министар, касније и премијер, Давид Лојд Џорџ, припадник највиших слојева енглеске масонерије, предложио је савезничким силама Француској и Русији да против Аустрије у Турске буду интензивирана дејства, у тесној сарадњи са Србијом, Румунијом и Грчком. Генерал Стојан Т. Николић у спису ,,Критички поглед на гледишта маршала Жофра о раду и дејству српске војске у 1915 години’’ износи податак: ,,На енергичан и одлучан отпор за појачање српске војске савезничким трупама /француским, енглеским и руским/, наишло се и код стране којој је тај отпор ишао најмање у рачун. Руска Ставка /Врховна команда/ била је одсудно противна да се изврши ојачање српског фронта савезничким, а специјално, руским трупама, ограничавајући се само на слање Првог козачког пука, опредељеног за Енглеску, да више послужи као нека врста моралне, а не и материјалне помоћи српској војсци’’ . Наш писац даље аналитички закључује да, код оваквих становишта меродавних војних фактора о важности српског фронта, не чуди да је преовладало гледиште за предузимање операције у Дарданелима, које се може узети као једна од највећих погрешака Антанте у целом рату. То је за последицу имало слом и кататсрофу Србије- указује генерал Николић.
Почев од августа 1914. до феруара 1917.г. у Русији се радило на конституисању и комплетирању Српског добровољачког корпуса, делом од Срба, Хрвата и Словенаца- ратних заробљеника са руског фронта, а делом од Срба пребеглих пред аустријским и бугарским инвазионим трупама на територију Русије. О организацији формације, уз руску подршку, старао се официрски кадар у те сврхе доведен са Крфа. Августа и септембра 1916.г, још довољно неувежбани српски добровољци Прве дивизије укључени су у тешке борбе код Добруџе, што је резултирало страхотним губицима. Према једном мишљењу, даљу судбину добровољаца требало је решити стављањем под команду руско- румунске армије, док је Српско министарство војске подржавало идеју генерала Живковића о увећању формације и дислоцирању корпуса у реон Турну Северина, одакле би се извршило пребацивање у Кладово, ради подизања устанка уз помоћ 20.000 људи скривених по српским шумама . Истовремено је, по одобрењу руске и румунске врховне команде од стране капетана руске обавештајне службе Ратманова у Турну Северину формиран Српски четнички одред на челу са поручником Стеваном Рајковићем. 23. септембра 1916.г, под командом једног припадника организације Уједињење или смрт, дотадашњег начелника штаба Друге српске добровољачке дивизије у Одеси, потпуковника Александра Срба. Војна формација бројала је 158 људи. Убрзо је Одред, у склопу Српског добровољачког корпуса, добио као руководећи кадар потпуковника Божина Симића, а по прибављеној сагласности руског обавештајног одсека у Одеси. Због припадности организацији “Уједињење или смрт“- “Црна рука“, у накнандом судском процесу у Солуну 1917. осуђен је на 17 година затвора у одсуству јер се налазио у Русији. Прешао у Руску војску и јула 1917.г. учествовао у борбама у којима је рањен. После тога напустио Русију и живео у емиграцији све до 1935.г. По повратку у земљу ухапшен је на граници и спроведен у Пожаревачки казнени дом на издржавање казне. После шест месеци помилован је и пензионисан као потпуковник. Његово име биће поменуто и у једном другом одсудном тренутку југословенске историје- након успешно спроведеног војног пуча 27. марта 1941. године од стране завереничке организације Конспирација, поводом потписивања Тројног пакта од стране Србије, нова влада затражила је хитне преговоре са СССР-ом о војном савезу и помоћи. Молотовљев пристанак на разговоре исказан у телеграму од 31. марта 1941.г. био је условљен тиме да члан српске преговарачке делегације буде пуковник Божин Симић, иначе близак сарадник Мустафе Голубића у време оснивање организације “Уједињење или смрт“, чији је био члан. Ова изнимно маркантна фигура на српској политичкој сцени успела је да од стране емигрантске југословенске владе у Енглеској буде постављена за опуномоћеног министра при влади генерала Де Гола, да би 1945. године био изабран за члана прокомунистичког “Антифашистичког већа народноослободилачке војске Југославије“, званично окончавши каријеру као амбасадор социјалистичке Југославије у Анкари .
Опција о ангажовању корпуса преко Дунава, на подручју Кладова одакле би се устанак ширио ка централној Србији, прихваћена је од стране цара Николе, пошто је од министра Спалајковића упознат са разлозима почивајућим на настојањима да се предупреде румунске аспирације ка српским територијама.
О једној другој измешаности судбина цара Николе и српских снага у Русији после комунистичког преврата, говори нам сећање Кладовљанина Јована Јовановића: “Када је ешалон наше војске враћен из Сибира /Чељабинск/ са наредбом да иде преко Мурманска а не преко Владивостока како је било планирано, а којим путем су ишли још доста других, у путу за Мурман морало се ићи преко Екатеринбурга. Ту се стигло и стало ради снабдевања са храном, баш оног дана када су вршене припреме да се убије цар Никола и његова породица. Било је то у мају месецу 1918. године, по старом календару. Вест о овој погибији створила је код наших војника једну јаку психичку струју: код неких индиферентну, а код једног доброг дела војника, или боље рећи непромишљених и усијаних глава, сажаљење и наклоност за интервенцију и спасавање цара. Неколико хиљада добро наоружаних и организованих војника, заиста је могло много на брзину да учини у средини неприпремљених револуционара за једну такву евентуалност. Али, у случају успеха, да се моментално спасе цар, где би се онда отишло ван руске територије, на којој је већ била васпостављена власт, не много чврста, али ипак довољна да у овом случају отме цара из руку наше војске. А шта би се после десило са свима нама, није тешко прорећи. Разумљиви би било за такву авантуру да је та наша војска била на граници неке друге државе у коју би се одмах пребацила са спашеним царем, док у нашој ситуацији, такав подухват би представљао самоубиство и повећање броја жртава нашег настрадалог народа, као ниједног другог у томе рату. Нас неколико десетина, који смо разборитошћу штрчали од тих усијаних глава, са оваквим разлозима у дугим објашњењима, једва смо успели да их одвратимо од такве смртоносне акције и наставимо пут ка своме циљу, а револуционаре да оставимо на њиховом послу, у који нико са стране нема право да се меша“.
Размишљања и ставови једног официра српске војске, који није располагао овлашћењима и ауторитетом доношења тако значајних одлука као што је она о покушају ослобађања руског цара, довољна су илустрација аргументације употребљене пред масом жељном учешћа у мењању тока светске историје. Евентуалну партиципацију прокомунистички настројене струје у српском командном кадру код доношења негативне одлуке, захвално би можда било разматрати кроз праћење каријера команданта одреда, пуковника Свет.Маринковића, потоњег генерала, брата Павла и др. Воје Маринковића, бившег министра иностраних послова и његовог наследника на том положају мајора Александра Дукића, каснијег генерала.
Иначе, по налажењу О.Платонова, крај 1917. и први месеци 1918.г. чинили су најповољније време за спасавање царске породице: ,,Власт бољшевика била је још сасвим слаба. Формално, царску породицу је надзирао комесар непостојеће Привремене владе В.С. Панкратов. Обезбеђење је јануара 1918. ослабило, плата је била нередовна, ослабила је храна за војску, те су многи изражавали незадовољство. У оваквим условима мањи одред официра могао је лако, без посебног крвопролића, да ослободи царску породицу’’ .
Како било, изнова отворена истрага о убиству руске царске породице, пре десетак година је дефинитивно затворена са образложењем да нису пронађени докази да је револуционарни вођа В.И.Лењин наредио погубљење, нити су историчари дали доказе да је високи совјетски званичник Јаков Свердлов одобрио убиство цара Николе Другог и његове породице. Мимо тога, Руски Врховни суд октобра 2008.г. признао је Николу Другог и његову породицу као жртве политичке репресије.
