Година 1972. била је у Југославији у знаку јубилеја – 80.годишњице рођења председника Јосипа Броза Тита, истовремено са пуно трзавица на унутрашњем политичком плану, изазваних таласом хрватског национализма, чији је расплет резултирао 8.маја искључењем из Савеза комуниста 741 особе, смењивањем са функција 131 лица уз подношења оставки њих 280, “због суделовања или доприноса у развијању националистичке и фракционашке делатности“ чији су заговорници били доскорашња председница Централног комитета Савеза комуниста Хрватске Савка Дабчевић-Кучар, члан председништва Савеза комуниста Југославије и председништва СФР Југославије Мика Трипало, секретар извршног комитета ЦКСКХ Перо Пиркер. Уследио је и обрачун са српским либерализмом- “непослушним кадровима“ из Србије, окончан 21.10.1972.г. оставакама председника и секретара Централног комитета Савеза комуниста Србије, Марка Никезића и Латинке Перовић.
У Словенији је 4.новембра смењен председник Републичког извршног већа Стане Кавчић “због неслагања са линијом Савеза комуниста Југославије и Савеза комунита Словеније“. По питању одговорности српског руководства председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије почетком јула месеца 1972. изнео је низ оптужби: “…Ја бих сада прешао на питање идеолошких разлика. Мислим да међу нама постоје идеолошке разлике. Већ годинама, нарочито у последњих пар година, говоримо о томе да постоји класни непријатељ. Мени неки тврде да не постоји, да се ради о људима који имају право да говре, да је то њихова лична ствар, да то није класни непријатељ, већ они који мало друкчије гледају на проблеме… Средства информисања, штампа, радио, телевизија, требало би да буду у нашим рукама, а не у рукама оних који раде против нашег јединства, против интереса социјалистичке Југославије. А тако данас у Београду још није…Сувише смо били опчињени демократијом, па смо губили из вида у чему је њена суштина, и то она позитивна, и ко је све користи. Она нам је данас задала такве бриге да морамо чак и суд и тужилаштво друкчије поставити… Јер, има доста могућности да се растежу параграфи… Зашто сад наједанпут већи део непријатељске штампе у иностранству пише о томе да је на једној страни Тито,а на другој Никезић, кад се ради о Србији, да Никезић води прогресивне струје,а ја сам конзервативац, малтене стаљиниста, и водим другу струју. И сад постоје две струје. То пишу новине у Немачкој и Италији и готово у свим другим западним земљама….“ .
И односи са СССР-ом били су далеко од сјајних. Приликом посете партијско-државне делегације предвођене Леонидом Брежњевим Југославији, септембра 1971.г, према сведочењу учесника у разговорима Мирка Тепавца, Брежњев је у напетој атмосфери оптуживао Југославију, говорећи Титу: “Бринеш само да не повредиш Запад, а односе са нама сводиш на топле поздраве за Октобарске јубилеје“- “у театралном гневу, лупио је по столу кутијом цигарета, које су се расуле скоро Титу у крило. Затим је устао, што је значило да је седница завршена! Тако с Титом нико није разговарао, нити је он тако разговарао с неким другим. Тито је остао смркнут и леден, а ми, сви остали, као покисли после њиховог одласка“ .
У борби за јачање монолитности партије, посегло се за опробаним методима реафирмације личне улоге Ј Б Тита. Тако је 15. маја, на седници свих већа Савезне скупштине донета одлука да му се, поводом 80.рођендана додели орден народног хероја (по други пут), што је у народу представљано као израз двоструког херојства- првога у рату, другога у мирнодопско доба, када је “победио“ хрватске националисте и српске либерале.
Ево шта је 18.3.1971.г. написао јунак новога доба, проф.Михаило Ђурић, а коштало га је пресуде о двогодишњој затворској казни 17. јула 1972.г: “…Далеко од тога да можемо бити задовољни тиме како ствари данас стоје y земљи која це налази на својој последњој раскрсници. Ни садашњи положај српског народа y Југославији није никако добар, а не само онај у коме би це он нашао y случају спровођења предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправедно оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам y било ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би це спречило постављање питања националних одгворности за геноцид који је за време другог светског рата извршен над српским народом! Много је важније указати овде на то да це српски народ већ сада налази y неравноправном положају према другим народима y Југославији, тако да је предложена уставна промена, y крајњој линији, уперена против његових најдубљих животних интереса. Крајња консеквенција те промене била би његово потпуно дезинтегрисање… Више него било шта друго, данас је неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости. Да би могао да преживи сва данашња искушења, да би могао да це одржи усред бујице y коју је гурнут, српски народ мора да це окрене себи, мора почети да мисли на свој опстанак, мора почети да це бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет. То је основни предуслов његовог даљег историјског самопотврђивања…“ . Пресудом окружног суда у Београду осуђен је за кривично дело непријатељске пропаганде- злонамерно приказивање друштвенополитичких прилика… Врховни суд 14.1.1973.г. смањио је казну на 9 месеци и професор Ђурић одлази на њено издржавање.
О размерама страдалништва Брозових неистомишљеника сведоче речи које је Предраг Палавестра упутио Титовим “саборцима“ Владимиру Дедијеру и Добрици Ћосићу: “као историчар књижевности који неке ствари не могу разјаснити, поставио сам обојици некадашњих партизанских моћника и бивших Титових миљеника исто питање – зашто су партизани, међу којима су на истакнутим положајима у томе тренутку били и њих двојица, у јесен 1944. извршили у Београду прави покољ српских интелектуалаца, уз истовремено бездушно чишћење Србије од виђенијих људи по свим градовима и селима?
Према непроверљивим подацима у Србији је тада без суда и ислеђења убијено и нестало неколико десетина хиљада људи, што са хиљадама мобилисаних српских младића, који су изгинули на српском фронту, чини ужасан збир побијених Срба у пуној снази и најбољем животном добу. У рату су их убијали Немци, Хрвати и муслимани у усташким јединицама, Мађари, Бугари, Албанци, а на крају и сами Срби у грађанском рату на страни комуниста. Да ли је то била реторзија, “друга фаза револуције“, црвени термидор или напросто геноцид? Чиме се та суровост може објаснити? Тим пре што слична одмазда није касније примењена нигде у Југославији- ни у Загребу, ни у Љубљани, ни у Сарајеву. Једино је, приликом повлачења кроз Словенију, у Кочевском рогу и Блајбургу, без икаквог суда стрељано више хиљада разоружаних четника, љотићеваца и хрватских домобрана, које су партизанима предали Енглези. Историја мора сазнати да ли су за та погубљења постојали спискови или су биле довољне само непроверене доставе; ко је, када и зашто правио те спискове? Једино тако, историја ће бар највиђеније жртве терора и реторзије из проклетства и заборава моћи вратити на њихова права места“. Овде се намеће и питање узрока пристајања сународника, суседа, суграђана, рођака, да једни буду џелати а други жртве у истим историјским сценама; такође и питање накнадне готово слепе послушности вођи чије су речи и ћутање (на злочине) обележили једну целу епоху поратног суживота. Да ли је ћутање на злодела вршених у име власти било особена жртва “за бољи род у долазећим временима“?
Са друге стране, из таквих случајева колективног застрашивања поданика, владајући режим црпео је кредибилитет за опстанак, који евидентно није могао прибавити цивилизованим методима владања. Симболички посматрано, идеју је до екстрема развио владар Централно Афричке Републике почев од шездесетих година протеклога века. “Хранити се месом непријатеља“ у интерпретацији сина Жана Бедела Бокасе, значило је добијање магијске снаге: …“Према традицији очевог племена, мала деца не би требало да једу непријатељево месо- биће обузета њиховим демонима и постаће непријатељи. Људско месо може јести само одрасла особа која је ојачала у личним уверењима“. Борислав Пекић коментаришући особеност профитабилне севрилности у југословенској политици, истим поводом записао је: “Код нас не можете говорити о знаменитим еротским навикама покојног председника Сукарна, о златној постељи председника Нрумаха, о варварским егзекуцијама цара Хајла Селасија, чак и пошто су одавно с власти пали, харизма им избледела, кад је то и у њиховој властитој земљи већ поодавно могуће, а понегде и пожељно, јер се неки од њихових напредних наследника још горе понашају, па је компарација лековита. Али, ако се не варам, смете рећи да је цар Бокаса имао извесне наклоности према људском месу, поготово ако припада телима његових противника, па се тиме задовољавају и древни заштитни култови. Ваљда стога што је исхрана питање личног укуса и преференције у здравој дијети којом се сада сви бавимо. Али да је неки лист за време државне посете Бокасе Југославији-до које, не знам зашто, никад није дошло- на екслузивни апетит Његовог царског величанства и најмању алузију направио, био би забрањен. Цар би поново људождер постао тек пошто би, прелећући границу на повратку кући, упутио телеграм у коме се опрашта од наше лепе и гостољубиве земље. Али, ни у то нисам сигуран. Не познајем све параграфе закона и његову територијалну ограниченост“.
