Врховни суд Федеративне Народне Републике Југославије – Војно веће састављено од пуковника Михаила Ђорђевића као председавајућег и судија – потпуковника Милије Лаковића и Михаила Јанковића, и секретара- поручника Тодора Попадића, по кривичној ствари противу оптужених Драгољуба- Драже Михаиловића и др. ради кривичних дела из Закона о кривичним делима противу народа и државе и Закона о забрани изазивања националне, расне и верске мржње и раздора а на основу оптужнице Војног тужиоца Југословенске армије од 31 маја 1946. године, број 711/46. и Решења овог суда од 1. јуна 1946. године, – одржао је у Београду главни јавни усмени претрес од 10 јуна до 11 јула 1946 године… па је по коначној речи заступника Војног тужиоца Југословенске армије да остаје при оптужници и тражи строгу и праведну казну за оптужене и завршне речи бранилаца свих оптужених и задње речи присутних оптуженика сваког понаособ да буду ослобођени или што блажије кажњени – донео и јавно изрекао дана 15. јула 1946. године пресуду којом Драгољуба Дражу Михаиловића осуђује на смрт стрељањем.
Седамнаест дана након хапшења Драже Михаиловића, амбасада Сједињених Америчких Држава упутила је 30.марта 1946.г. министру спољних послова ФНР Југославије ноту којом указује: “Михаиловић је водио и организовао знатне снаге отпора против окупатора…допринео материјално са својим снагама општој савезничкој ствари. Југословенским властима је без сумње познато да је највећим делом периода током којег је генерал Михаиловић служио као војни функционер, његовом штабу био придодат војни персонал САД у својству савезничких официра за везу. Извесни број ових лица и других у САД који су били у тесној вези са генералом Михаиловићем као и многи авијатичари САД који су били спашени и враћени у савезничке линије, несумњивим напорима генералових снага имају доказе из прве руке који могу бити само од утицаја на оптужбе за сарадњу са непријатељем које су југословенске власти навеле да ће изнети против Михаиловића. У оваквим приликама Влада САД је уверена да ће југословенска влада бити расположена, у интересу правде да предузме потребне мере како би свако такво лице које то зажели могло поднети доказе у вези са претресом генералу Михаиловићу за који је речено да се припрема…“
4.априла министар спољних послова ФНР Југославије изразио је “жаљење што се не може удовољити жељама Владе САД да код истраге и суђења издајника Драже Михаиловића, учествују официри америчке војске који су се налазили у штабу Драже Михаиловића. Само Војни суд који ће судити има право да позове за сведока кога он хоће и Влада ФНРЈ нема право да утиче на суд“
Судски претрес 19.6.1946.г. започео је предлогом адвоката одбране да једна група Американаца који су раније изразили жељу да сведоче, буде позвана за сведоке, чему се тужилачка страна противила уз образложење да је раније већ одбачен идентичан предлог. Сведоци из иностранства, по речима тужиоца, “не би могли да побију постојећу масу материјалних доказа нити признање самог Михаиловића“. Предлог је одбачен.
У постуку за рехабилитацију Драже Михаиловића, 29.10.2010.г. сведок Фред Милтон изјавио је да је у време Другог светског рата био навигатор на америчком бомбардеру и да је његов авион оборен изнад Србије 6.јуна 1944.г. Спасили су их четници и одвели у своју базу; по доласку у базу затекао је друге авијатичаре, Американце, Британце, Канађане- њих двадесетак. Међу четницима су провели око 45-50 дана, након тога одведени до Прањана, одакле су требали да буду пребачени за Италију. У Прањанима је видео генерала Михаиловића који је био обучен у униформу какву су носили припадници Британске војске, без видљивих обележја о свом чину и рангу…Споразумевали су се тако што је говорио француски, а међу авијатичарима је било Канађана који су говорили француски… Након неколико дана авион је дошао у Прањане након чега су пребачени у Италију. Дан када се десило обарање изнад Србије је 6.јуна 1944.г, а наведени дан памти јер је то био дан искрцавања савезника у Нормандији.
Београдска Борба је 26.6.1946.г. донела извештај са судског претреса одржаног дан раније са поднасловом
ЧЕТНИЦИ СУ ЈУНА МЕСЕЦА 1944 У ОКОЛИНИ ВАЉЕВА УБИЛИ ЧЕТИРИ АМЕРИЧКА АВИЈАТИЧАРА
“Исказ сведока Миленка Јовановића, судије из Ваљева изазвао је живо интересовање код публике и новинара, нарочито код претставника стране штампе. Шестог јуна 1944 године искочила су падобранима из погођеног бомбардера у околини Ваљева четири америчка авијатичара и Немци су одмах пожурили у томе правцу. Око два сата по подне дошла су у кућу судије Јовановића два непозната човека, који су ту позвали да пође с њима. Он није знао да су то четници и због чега, га зову, али су му они објаснили да су у близини. пали неки Енглези и он треба да пође с њима ради превођења, јер је Јовановић знао енглески. Пратиоци су спровели Јовановића у један заселак села Жабара, где је у дворишту једне куће видео авијатичаре. Хтео је одмах с њима да разговара, али су га четници одвојили и одвели своме Команданту потпуковнику Воји Бранковићу који је био у соби заједно с још неколико младих четника. Јовановић се плашио да Немци не сазнају за целу ову ствар, али му је потпуковник Бранковић рекао да се ништа не боји. Потом је Бранковић питао преко Јовановића авијатичаре како се зову.Сведок Јовановић се данас више не сећа тачно њихових имена, али по презименима су то били О’Конел, други Хан из Вашингтона и трећи Ледер из Чикага. О’Конел је био стрелац топџија, Ледер механичар а Хан радиотелеграфиста. Четврти авијатичар био је сасвим млад. Он ништа није говорио и стајао је по страни, Звао се Вил. Амерички авијатичари објаснили су да су стартовали из Фође са задатком да бомбардују Ђердап, али су се изгубили због облака, тукли су над једним градом мостове и ту су им бипа погођена оба крила на апарату и оштећен резервоар за уље, те су морали да скачу из авиона. Пилот се спустио нешто раније од њих.Авијатичари су питали за објашњење где се налазе. Кад им је Јовановић рекао да су код Ваљева и да је то у Србији, нису се могли оријентисати, Тек при помену Југославије Хан се досетио, јер је знао нешто о нашој земљи. Сви они били су тек скоро дошли па Америке.Потпуковник Бранковић уверавао је авијатичаре да су они прихваћени од стране организације Драже Михаиловића и да не треба ничега да се плаше јер су у сигурним рукама. Они су питали зашто су разоружани, Сведок објашњава како је сазнао од свога пратиоца да су четници разоружали Американце зато што су имали петокраку на рукавима. Не црвену, већ белу. Јовановић је приметио код присутних четника револвере, компасе, сатове и друге ствари америчких авијатичара, али су четници тврдили пред њим да су им то све авијатичари „поклонили“.Ниједан авијатичар није знао ништа о Дражи Михаиловићу. Ипак се Хан присетио да је гледао неки филм о Дражи. Пошто се овај разговор завршио амерички авијатичари су тражили да буду упућени маршалу Титу и партизанима, јер им је на аеродрому у Фођи речено да ће у случају спуштања наићи можда на Титове партизане. Кад је то сведок превео Потпуковнику Бранковићу овај је одбио и рекао да Дража има у своме штабу америчког пуковника и да ће авијатичари тамо бити прихваћени. Авијатичари су прихватили овај предлог.
После овога сведок Јовановић није више никада видео америчке авијатичаре. Неколико месеци по свршетку рата Јовановић је дознао преко радија и штампе да се америчка амбасада у Београду интересује за судбину америчких авијатичара, који су се спустили над нашом земљом, Из интересовања да дође са својим познаницима у писмени додир, Јовановић је отишао у америчку амбасаду, где су по подацима одмах нађени картони тројице авијатичара. Чиновник је саопштио Јовановићу да се сва тројица којима је он знао име, и онај четврти који се звао Вил нису више вратили и да се сматрају за нестале. Међутим пилот истог авиона који се био спустио код Уба а који је био заробљен од Немаца, по свршетку рата вратио се својој кући.
– А шта желите тиме да кажете, да закључите, питао је сведока претседник по свршеном исказу.
– Ако је прошло седам: до осам месеци по, престанку непријатељстава, а они се нису дотле вратили у своје јединице, ја сам закључио да су они морали на неки начин нестати или да су побијени. У том уверењу ја сам случај пријавио Комисији за ратне злочине.
Ни за овог сведока одбрана није имала питање.“
Дража Михаиловић осуђен је на смрт и стрељан је 17.7.1946.г.. Место погибије и укопа непознато.
Миленко Јовановић је 1968. г. у часопису Анали Правног факултета Београд 3-4/1968 објавио текст “О ХУМАНИЗАЦИЈИ ИЗВРШЕЊА СМРТНЕ КАЗНЕ“:
У нашој јавности, од најширег круга грађана, јавило це однедавно посебно интересовање за смртну казну. До тога је, углавном, дошло после неких случајева организованих разбојничких напада y већим градовима, којима је дат широк публицитет путем свих средстава јавног обавештавања…С правом или не, y смртној казни многи виде меру која ће y самом почетку сузбити овај за нас нови вид разбојништва, ако та казна буде ригорозно примењивана. Смртна казна, биолошки, састоји це y насилној смрти, уништењу живота… Када савремени законодавац у свој систем мера и метода којима обезбеђује друштвену дисциплину и правну сигурност уноси и смртну казну, разлог за то мора да це тражи y нужди да це заједница заштити у оним својим добрима која чине срж сваког организованог живљења у људској заједници. Законодовац сматра да по оном што це испољава приликом извршења одређених кривичних дела …Извршилац је изгубио својства људског створа. По ономе што је учинио, себе је за увек онемогућио да живи y друштву других људи. То це може изразити и другим речима па да це добије иста мисао: по ономе како је поступао и шта је хтео, извршилац је прешао крајње границе које друштво поставља као бескомпромисне услове живота у заједници. Ко пређе те границе, нема му места међу људима, он мора да буде трајно уклоњен из заједнице. Уништењем извршиоца врши це ефикасно трајно уклањање и потпуна заштита друштва од ризика које својим егзистирањем он собом носи. Тако це једино може да схвата и оправдава неопходност постојања смртне казне у савременом свету. …Сигурно је једно, да y поређењу са неким од начина извршења y прошлости – клање, сдсецање главе мачем, набијање на колац, растрзање коњима, ломача – савремена средства постизања насилне смрти не испољавају некадашњу бруталност y чину извршења, настоје да што више удаље извршиоце казне од осуђеног и отклањању спектакуларност егзекуције која це некад користила као застрашујућа мера према маси која присуствује извршењу… Ако је тачан закључак да це друштво не свети осуђеном, да га усмрћење не поправља и да његова смрт не застрашује, онда ништа не стоји на путу да це осуђеном пружи могућност да себи сам суди, да сам себе усмрти не приморавајући друштво да то учини. Ма колико на први погде може изазвати негодовање мисао да на смрт осуђеном треба признати право да изврши самоубиство, пракса показује да људи често управо самоубиством изравнавају свој рачун с друштвом, чак и када је извршено дело за које није предвиђена смртна казна, на пример, убиство на мах…У сваком случају, објективно, самоуништењем осуђени ослобађа друштво од чина егзекуције. Право на самоубиство на смрт осуђеног носи у себи и за осуђеног и за друштво дубоке хумане последице. Осуђени, који то право искористи, подразумевајући употребу еутаназивног средства, поштеђен је пре свега од насиља, без обзира на врсту, које мора да трпи егзекуцијом. Морално добија, јер над њим казна није извршена; његовом смрћу пре извршења гаси це и поступак извршења и тиме он избегава крајњу деградацију своје личности. И породици је лакше. Сећање на његов злочин, еквипарира сећање да це добровољно искупио. Може це у томе ићи и корак даље при садашњем стању науке у трансплантацији органа, и осуђеном дати прилика да на његов захтев својом смрћу послужи продужењу живота других. Разлози хуманости не изостају ни на другој страни. Ако осућени своје право искористи, друштво це ослобађа монструозног чина егзекуције. Тај чин јесте и мора да буде монструозан за непосредне извршиоце…Признањем права на смрт осуђеног да изврши самоубиство отвара це и нов, истина не правни већ друштвено-политички поглед на етичку садржину овог права, који y себи носи могућност моралног измирења између извршилаца најтежих дела и друштва. У савременом свету, који це толико оптужује за отуђење личности и у коме моралне вредности људских односа не силазе тако често са катедри науке о етици да у материјализованости тих односа унесу међу људе осећање припадања заједници — управо y оваквој хуманизацији извршења смртне казне леже неслућене могућности оплемењавања личности. Свака смртна казна привлачи изузетну пажњу средине y којој це изриче, и њено извршење увек погађа оне са најтананијим осећањима за туђу патњу и трпљење. Отвара це једно, помало заборављено поглавље историје друштва, мање отуђеног од данашњег — античког друштва, чији је хуманитет омогућавао да осуђеник испије отров. Још и данас високо стоји пример моралне чврстине Сократове да це повинује осуди већине, без обзира што је уверен да није крив…“
На седници Савета Правног факултета Универзитета y Београду од 15. децембра 1975. године, потврђен је избор др Миленка Јовановића, за редовног професора за предмет Грађанско процесно право y ООУП „Правни факултет Београд – Одељење Крагујевац” y Крагујевцу…
Одлуком Вишег суда у Београду Рех бр 69/10 од 14.маја 2015. рехабилитован је Драгољуб Дража Михаиловић и враћена су му незаконито одузета грађанска права јер је незаконито осуђен и убијен у политичко – идеолошком процесу комунистичког режима.
