1.Црква у Текији
Текијска парохијска црква Намесништва Кључког Епархије Тимочке, храм Св.Николе, изграђена на катастарској парцели 885, обухватајући земљиште под зградама 2,36 ара и порту 21,71 ар, крајем шездесетих година прошлог века, заједно са својом варошицом утонула је у дубине Дунава услед подизања речног нивоа приликом изградње хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап. Према сећањима мештана, пошто је неколицину грађевинских предузимача који су преузели обавезу рушења ове цркве пре но што цела Текија буде потопљена, задесила злехуда судбина, а како нико други није пристајао да се упусти у уклањање цркве као евентуалне препреке за пловидбу великих бродова, један од актера бледе соцреалистичке парафразе култног Вадимовог филма “И бог створи жену“, снимане на подручју општине Кладово, Велимир Живојиновић активирањем динамита разнео је зидове и куполу текијског храма божијег. О притајеним страховима, али и аспирацијама да се “рушилачким подухватом“ овоземаљска станишта вере у Бога уклоне са лица земље, на подручју кладовског среза једно сведочанство налазимо у записнику са збора бирача Народног одбора, одржаног 8.септембра 1953. године. Сматрајући како оронули зид црквене ограде и фасада храма “дају ружну слику центру вароши и служе као ругло“, учесник у расправи предлаже “да Народни одбор учини предлог код црквене управе или јој постави у задатак да ограду око цркве уреди као и предузме мере за оправку и кречење саме цркве, те уколико то не учине, требало би предузети мере да се црква сруши“. На срећу, кладовски народни одбор није прихватио сугестију ревносног бирача Ђ.М, па ова црква и данас, као и пре пола столећа, представља најлепше градско здање. Међутим, ограда јесте срушена, да би била изнова саграђена тек концем 20.века.
2. Исо Махмутовић: Нећу да рушим цркву
‘
Припреме за градњу Мештровићевог маузолеја почеле су још 1970. Извођени су припремни радови, али када рушење цркве, око чега је било доста спорења, више није било могуће одлагати, управник градилишта на Ловћену Мирко Живковић окупио је на Ивановим коритима раднике да би им саопштио задатак. Из гомиле је иступио муслиман из Бијелог Поља Исо Махмутовић и казао:
– Ја нећу да рушим цркву!
Био је то скандал, али одважни Исо се није поколебао. Ни по цијену отказа који је сам дао. Послушало га је још неколико људи његове вјере. Но, убрзо је Раде Радоман, директор цетињске „Градње“, нашао „домаћи кадар“. Камење с капеле, које ће завршити неславно на Ивановим коритима, нумерисано је на лицу мјеста. Да би негде друго стара црква „васкрсла“. Било је то у љето 1972.
Комисија коју је формирао Одбор за изградњу маузолеја је, како у својој књизи пише др Божина Ивановић, „10. јула 1974. пренијела и смјестила Његошеве посмртне остатке у крипту новоизграђеног маузолеја“.
А из Цркве је тада речено да су „Црногорци постали богатији за још једно светогрђе“.
