На службеној страници Манастира Буково, одељак историјат, постављена је фотографија архимандртра Рувима, са подацима: “У периоду између два светска рата, поред духовног и културног значаја, манастир Буково постаје и економски битан чинилац Неготинске Крајине. Са старешином, архимандритом Рувимом Окановићем (управљао манастиром од 1913. до 1936. године), који је завршио највишу пољопривредну школу у Дижону у Француској и био веома способан и предузимљив. У том периоду манастир постаје надалеко познат и као пољопривредно добро, започети су радови на изградњи звоника, трема испред цркве и севверног потпорног бедема, а довршени су после Другог светског рата. Електронска презентација винарије манастира Буково данас има забелешку: “Архимандрит Хаџи Рувим Окановић, један од најзначајнијих старешина манастира Букова, али и најтрагичнијих. Рођен 25. августа 1874. године у Параћину. Долази у Буково у септембру 1913. године. Поред многих активности за време Првог светског рата завршава највишу пољопривредну школу у Француској, па по повратку у Буково знатно унапређује пољопривреду, не само у манастиру, већ и у целој Крајини. Из непознатих разлога, на Спасовдан увече 21. маја 1936. извршио је самоубиство. Сахрањен у Букову.“Википедија за одредницу Буково наводи Архимандрит Рувим Окановић је извршио самоубиство у мају 1936, као разлог је понуђено растројство погоршано тешком шећерном болешћу. Сахрањен је без свештеника и опела, али испраћен од многобројног народа. У прилогу су дати новински чланци у београдској “Политици“ од 23 и 24.маја 1936: први са наднасловом “Необична смрт старог калуђера“, други “Стари архимандрит Рувим Окановић сахрањен је ван манастира и без опела“. У чланку од 23.маја стоји: “Неготин, 22 маја. Јутрос рано пронела се кроз варош вест да је старешина манастира Букова, недалеко од Неготина, убијен. Оваква вест направила је у вароши читаву сензацију. Међутим, најстарији архимандрит српске православне цркве и најбогатијег манастира у Југославији Рувим Окановић није убијен већ је извршио самобиство на страшан начин. О самоубиству архимандрита Рувима одмах је обавештено тужилаштво у Неготину. Државни тужилац др. Радосављевић, начелник среза г.Жугић, истражни судија г.Манојловић, судијски приправник г.Ђорђе Антић и лекар г.др.Стојковић отишли су одмах у манастир Буково. Стари архимандрит Рувим затворио се са свих страна да га не би неко евентуално спречио у извршењу самоубиства. Због тога је наређено да се споља ставе степенице, да се најпре види кроз прозор шта је у соби. Кад је то учињено, кроз прозор се указао страшан призор. Стари архимандрит висио је обешен. Пошто су уклоњене гвоздене полуге, комиисја је ушла у собу. С десне стране крај писаћег стола и прозора висио је леш архимандрита Рувима о омчи направљеној од телефонске жице. Испод столице стајао је револвер Штајер, а с десне стране неколико куршума. На десној слепоочници покојног архимандрита зјапила је рана. Пројектил је ударио у зид где је и остао. Свима је било јасно да је архимандрит Рувим прво ставио себи на врат жичану омчу и пошто је стао на столицу опалио је метак. Увиђај у соби није донео резултате који би објаснили самоубиство… Од манастирске послуге нити од сабрата Рафајла није се могло ништа сазнати. Сви изјављују да нису чули пуцањ, иако су живели у истој згради… “ Даље се наводе његови биограски подаци, поред осталог да је га је Министарство спољних послова на предлог Архијерејског сабора било поставило за члана управе манастира Хиландара, где је провео пет година, до 1900.г.
Сутрадан “Политика“ доноси чланак о сахрани: “Смрт старешине манастира Букова, архимандрита Хаџи Рувима Окановића, у целој Тимочкој Крајини је оплакана. Јуче преко целог дана и данас пред погреб, народ је у великим масама из свих оближљих села журио у манастир Буково да се поклони сени самоубице Хаџи Рувима Окановића. Иако је наредба од надлежних црквених власти из Зајечара гласила да се седи архимандрит Рувим сахрани ван манастира и без опела, данашњи погреб био је величанствен, достојан 40-огодишњег монашког радника. И док су звона са неготинских сркава и високе манастирске куле остала мирна, не објављујући смрт тридесетогодишњег старешине манастира Букова, његово тело у ковчегу без високих одличја и других црквених достојанстава, лежало је на тераси крај собе у којој 1912. потписан чувени Балкански савез. Тачно у 2 сата по подне из манастира Букова кренула је поворка без свештеника и опела. Били су присутни најближи покојникови рођаци, најодабраније грађанство из Неготина и врло велики број сељана из околних села.Ковчег су носили сељани из околних села. Покојник је сахрањен далеко изван манастира. На гробу са покојником, у име монашког реда Тимочке епархије, опростио се сабрат Матеј, старешина манастира Манастирице (код Кладова). У име женских друштава из Неготина говорила је гђа Цаја Урошевић, а у име професора пољопривредне школе у Букову, професор г.Божовић…
Лист “Тежак“ 15.6.1936.г. публиковао је некролог из пера директора средње пољопривредне школе у Букову: “- Хаџи-Рувим Окановић архимандрит и старешина манастира Букова-редован члан Српског пољопривредног друштва. На Св. Николу 22 овог месеца неумитна судбина или моменат душевне слабости, отрже, из наше средине старог архимандрита Хаџи-Рувима Окановића, стрешину манастира Букова. Хаџи-Рувим рођен је 1874 године у Параћину. Отац му је био трговац. Школовање је почео у месту рођења, а по свршетку шестог разреда гимназије похађа учитељску школу у Јагодини. Пошто је исту са успехом завршио, нагнан дубоком побожношћу, одлази у манастир Раваницу, где се је замонашио. Као монах уписује се на новоотворену богословију у Београду, коју завршава са врлодобрим успехом. По завршеном школовању добије место старешине манастира Вољаче код Страгаре, одатле одилази за старешину манастира Раковице код Београда, где је у исто време био и помоћник управника монашке школе.У то време у нашој старој Србији и Македонији, комитска акција национално револуционарних елемената, под утицајем стране пропаганде почела је да слаби, те наше министарство иностраних дела, решава да српску пропаганду најугу појача и боље организује, те поред других, шаље и монаха Рувима, да као сабрат манастира Хилендара, врши и национално просветну мисију. Заиста, видимо младог и идеалног монаха Рувима у Солуну и Скопљу, где попут великих националних радника, бори се са крстом у руци ради одржавања српске мисли и српског живља у тим крајевима. Из Јужне Србије враћа се после Балканских ратова као архимандрит и добија за старешину манастира Букова код Неготина 1913 године. Ту настаје његов плодни рад на рационалној пољопривреди. Добро упознавши природне науке још из младости, архимандрит Рувим не престзје да се интересује за пољопривреду, сваку новину примењује на манастирском имању подижући нове манастирске објекте и газдујући на један савршени начин. Манастир Буково постаје најбогатијии манастир у тимочној епархији. Архимандрит Рувим није се само задовољавао радом у манастиру и манастирском имању, већ је пропагирао пољопривреду и код народа овога краја, тако оснива пољопривредну подружину у Неготину и бива њен први и дугогодишњи претседник, члан је Српског пољопривредног друштва, члан Српског пчеларског друштва и многих других друштава, која су имала за циљ културно и просветно подизање народа. Скрхан болешћу он нас је напустио брзо и својевољно остављајуђи за собом свој дугогодишњи рад на пољопривредном пољу. Сви, који се пољопривредом баве а који су службовали у школи у Букову мораће још дужи низ година сећати се старог Хаџи Рувима и његовог великог пољопривредног искуства. Нека је лака земља архимандриту Рувиму!“
На Сретење 15.фебруара 1935.г, архимандриту Окановићу била је приређена прослава јубилеја- шездесетогодишњице живота, 40 година у монаштву и 30 годишњица архимандриства. Програмом је предвиђао и да нареднога дана буде одржан парастос у манастирској цркви његовом духовном оцу почившем Архимандриту Јосифу (који га је замонашио) и свима блаженопочившим архијерејима који су га рукополагали и производили у поједине чинове, као и почившим његовим родитељима. Крај програма прославе обележен је речима: “пријатељски растанак“.
Црква оставља самоубице одлучене и анатемисане на овом месту на коме су они сами себе својим чином поставили, па према њима поступа као према незнанцима и цариницима, ускраћујући им принос молитве по речима Христовим: ,,Ако не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Мт. 18,17).
Погребен “далеко изван манастира“, уз поворку “без свештеника и опела“ и “мирна црквена звона“, Рувим Окановић завређује више од “пријатељског растанка“- којим речима је окончано обележавање његових јубилеја 1935. То му његова Србија дугује.
