Достојевски су водили порекло од старог литванског рода, чији се представници помињу од XVI века у разним документима југозападне Русије. Многи од њих стекли су угледне положаје и постали познати као чланови главног трибунала, као племићке старешине, судије, козачки официри и епископи. Године 1506. била им је дарована повеља за село Достојево у Пинском срезу, између река Пине и Јапољде, после чега су се ови припадници војног сталежа, према своме поседу, почели називати Достојевски.
(…)
Само је млађи син брацлавског пастира Михаил (пишчев отац) изградио свој живот необично и самовољно. Још пре пунолетства, он напушта Кемњец-Подољску богословију и бежи из очевог дома. Непознати поповски син уписује се у Московску медицинско-хируршку академију, ради у болницама и најзад постаје лекар престоничке сиротиње.
(…)
Очева нарав и неподношљива атмосфера коју је створио у кући учинили су да детињство и младост Достојевског буду мрачни. Од своје четврте године дечак је већ осећао деспотски гнев главе породице. Поверавајући једном петербуршком пријатељу историју свога живота, Достојевски му је штошта испричао о тешким и тмурним околностима свога детињства, при томе „о оцу уопште није волео да говори и молио је да га о њему не питају“.
Себе се аутор Младића сећа у једном одломку у рукопису овог романа:
„Има деце која од детињства размишљају о својој породици, од детињства увређених неприличношћу својих очева, очева и своје средине и што је главно – који већ од детињства почињу да схватају непристојност и случајност основа целог њиховог живота, непостојање чврстих форми и породичног предања.“
Сачувани портрет Михаила Андрејевича приказује доста правилно хладно лице са танким стиснутим уснама и строгим погледом под мефистофеловски оцртаним обрвама.
(…)
Године 1823. породица се преселила у друго крило болничке зграде, где је и протекло све Феђино детињство од друге године. Старијим дечацима су ускоро дали засебну собицу, преградивши део предсобља. Светлост се једва пробијала у ту полумрачну дечију собу, обојену уз то избледелом „тамно бисерном“ бојом. Описујући касније тесне петербуршке мансарде налик на орман или мртвачки сандук, где чак и мисао губи способност да узлети, Достојевски се вероватно сећао и мрачне оставе на Божедомки, где су се први пут почеле развијати његове поетске визије.
И сам живот почео му је откривати своје праве драме и позивати његове мисли на прве недоумице и размишљања. У болничкој башти он је волео да разговара са болесницима у болничким огртачима камиље боје, волео је да загледа те бледе и тужне људе, полусатрвене скривеним патњама. То су о њима причали својим неразумљивим латинским изразима „тужне листе“, поред којих је у свом суморном ћутању проводио своје вечери његов отац.
Гостију код Достојевског скоро да није било. Од блиских рођака породице посебно је била поштована старија сестра Марије Фјодоровне – Александра, супруга „угледног грађанина и трговинског саветника“ Кумањина. „Покојна тетка“—сећао се Достојевски – „имала је огроман значај у нашем животу од детињства до 16. године, много чему је допринела у нашем развоју.“
(…)
Рани књижевни утисци Достојевског били су разнолики. Разноврсна дела испуњавала су орман за књиге, који је стојао у гостинској соби војног лекара, као можда најважнији украс њиховог скромног службеног стана.
Веома снажан утицај оставила је на Достојевског књига по којој га је мајка учила да чита и пише – зборник прича Старог и Новог завета. Уметнички значај тих легенди велики романсијер је увек ценио. Он је у њима видео изузетне творевине народног епоса, пуне драматике и лирике.
У низу тих легенди посебно га је очарала Књига о Јову причом о невином патнику, који је без роптања поднео тешка искушења што му их је Бог послао: смрт блиских, пропаст, лепру, сиромаштво. Због тога је био исцељен, враћен у благостање, поново постао отац многобројне породице и „умре Јов стар и сит живота“.
„Читам Књигу о Јову и она ме доводи у стање болног заноса“ – саопштава писац жени 1875. г – „прекидам читање и шетам по соби по читав сат, скоро плачући… Та књига, Ања, чудно је то – једна је од првих која ме је у животу потресла, тада сам још био дете!“
У уметност романа Достојевског је увела данас заборављена списатељица XVIII в., Ен Редклиф. Она је у европској књижевности озаконила нов вид романа. Он се звао „готски“, због наклоности његових аутора према ритерским средњовековним предањима, оваплоћеним у скулптурама и витражима готске архитектуре. Називали су га и „црни“, због мрачних сижеа и тамних боја. Дефинисали су га и као „роман кошмара и ужаса“, јер је био грађен на пророчким сновима, предосећањима, знамењима о пропасти. Али сав тај фантастични колорит напајао се реалним чињеницама. Читалац необичног и потресног спајао се овде са префињеним мајсторством реалистичког сликарства, што су га показали енглески сликари друштвених нарави – Филдинг и Смолет.
Ен Редклиф је савршено владала техником таквог стравичног и напетог приповедања.
Достојевски је у раном детињству, „услед неписмености“, у дугим зимским вечерима, замирући од усхићења и ужаса“, слушао кад су његови родитељи пред спавање читали многотомне епопеје енглеске списатељице, а после је бунцао у сну као у грозници.
Такву врсту причања, волела је, изгледа, од ране младости московска трговачка ћерка – Маша Нечајева. Као и њеним вршњакињама, провинцијским госпођицама 10—20 тих година,
Рано су јој се свидели романи,
Они су јој замењивали све…
Она није ни наслућивала да је својим одушевљењем за ту авантуристичку и осећајну литературу већ предодредила велику делатност свог несташног и плаховитог синчића, кога су у породици називали „права ватра“. Да ли је било могуће предвидети оне одсјаје мисли и осећања које ће током времена запалити у светској култури тај дечак са Божедомке?
Леонид Гросман, Достојевски
