„Дунав је код Рама толико леп, да не морате да се купате да бисте у њему уживали“, каже готово сетно правник и туристички водич Илија Јацановић. Рамска обала је виша од супротне, па Дунав овде делује много шири од реалних 4,1 километра. „Иако је код Голупца он заправо најшири и од обале до обале има 6 километара, за Рам се каже да ту тече најшири српски Дунав, је је преко пута српски Банат, док је преко пута Голупца Румунија, па се и река дели између ове две државе“, он објашњава.
На гравури се види и римско утврђење Ледерата, подигнуто узводно, у оквиру старијег келтског утврђења званог збирним именом опидиум. Практично у саставу опидиума, а у самом срцу руже ветрова, налази се и келтско светилиште, док је са ове тачке могуће пратити путању сунца од изласка до заласка, иако није највиша на терену. На том месту древни Келти праве удубљења природним остењацима и приносе жртве боговима уз пригодне обреде. Ледерату је могуће видети како на терену, тако и на свим сателитским мапама где се оцртавају сви бедеми, иако Келти, у љубави са природом, зидове утврда праве од земље, а не од камена. Премда је протоком времена и сменом цивилизација, дошло до нивелисања терена, и бедеми и ровови и данас су уочљиви, као и светилиште.
Дунав је код Рама сведок још једном природном феномену, неупоредивом стотинама километара узводно и низводно. Ту се уливају четири планинске реке, леве притоке Караш и Нера, и десне – Морава и Млава, наносећи невероватну количну земље, песка и камена. Тако пресецају матицу на четири дела, па Дунав од моћне европске реке, овде постаје миран и питом.
„Та је погодност, између осталих, узроковала успостављање скеле код Рама, и један је од разлога зашто су Турци овде подигли тврђаву“, каже Јацановић. Задатак посаде тврђаве није био само да контролише пролазак Дунавом, већ и његов прелазак, а један од најпознатиих догађаја потиче из 101. односно 105. године, када у походе долази римски император Трајан и прави свој базни логор Ледерату, два километра низводно од фортификације. За намере освајања Дакије, Трајан гради и понтонски мост, далеко мање познат од Трајановог моста код Кладова.
Овај се понтонски мост ослањао на чамце и осигурао је „десантни“ прелазак Дунава. Археолози су пронашли почетне стубове за које је био везан, док једна гравура на Трајановом стубу у Риму приказује како је мост тачно изгледао када су га прелазиле легије императора.
Тврђава грађена на Дунаву, природној границ Турске и Угарске, изгубила је своју примарну функцију након Мохачке битке, када она наставља да живи као трговачки седиште. Граница се и у наредном периоду померала, а тврђава прелазила из поседа у посед, из руку Угара у руке Турака, и обрнуто. Последњи пут је напуштена пред Први српски устанак, кад постаје природно склониште.
Име
А одакле назив, питамо Јацановића. Посматрајући старе мапе из 15, 16. и 17. века, како аустријске, мађарске, тако и Турске, уочено је да сви они место зову Храм, а не Рам. А „храм“ је стара келтска реч за светилиште, уврежена у многе, па и у наш језик. У вековној игри „глувих телефона“, када се преносило име са генерације на генерацију „х“ се изгубило. Усред сталних ратних дејстава и сеоба становништва, заборављено је где је храм био и коме посвећен, а заправо је плаво-зелена магматска стена многе привлачила да баш на том месту подижу своје храмове.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nationalgeographic.rs
