Савремени свет чини све више у својим покушајима да упозна људску психу. Ни у једном другом добу није било тако огромног интересовања за унутрашњи свет појединца. До пре деценију или две ово интересовање је било ограничено на научне кругове, а данас психологија постаје занимање масовног читаоца и гледаоца.
С једне стране, људи добијају све опширније теоријске и популарне информације из области психологије. С друге стране, са интересовањем и вољом учествују у разним едукативним тренинзима и терапијским групама: да решавају конфликте, да побољшају климу у тиму, за постизање самоспознаје и личне ефективности. Један од циљева постављених у њима је да се науче вештине комуникације и да комуникација буде што лакша.
Али упркос овом знању, упркос могућности да изразе и објасне своја осећања и мисли, да направе психолошке анализе, људи све мање разумеју друге и све више се осећају несхваћено. Најближи односи су раздвојени противречностима и сукобима. Агресивност, депресивна стања, отуђеност су чињенице са којима се свакодневно суочавамо. Као да разумевање другог све више измиче модерном човечанству.
Општа способност разумевања је део човекове рационалне природе. Као ослањање на значења, слично је тумачењу. Али разумевање уопште није предмет нашег расуђивања овде, већ само оне његову стране која је везана за интеракцију међу људима и која омогућава комуникацију међу њима – разумевање другог. Људски односи, као и спознаја, заснивају се на нашој способности да опажамо и разумемо. Али за разлику од научних сазнања, разумевање другог се не учи, и нико не проверава колико смо добро схватили његова „правила“.
Како осећамо да нас је особа са којом комуницирамо разумела? Уз речи које то потврђују и показују саосећање и низ невербалних показатеља. Способност да се они исправно дешифрују вероватно је генетска и има суштинску улогу у формирању нашег унутрашњег осећаја да смо схваћени. Не можемо их увек прецизно именовати, али они утичу на нас посебно када су у супротности са смислом реченог. Најинформативнији су поглед, израз лица и држање тела. Да би показали разумевање, требало би да одговарају општем значењу и емоционалној позадини разговора.
Шта значи разумети другу особу, њена искуства, мисли и осећања, тј. хајде да схватимо? Можемо одговорити на различите начине:
– сагледати проблем из угла другог, гледати на свет његовим очима;
– препознати јединственост особе поред себе, препознати њену различитост;
– доживети га онако како он себе доживљава;
– сазнати његове стварне мотиве и мотиве.
Дакле, разумевање није само симпатија, и не мора нужно да буде слагање. То је пре свега покушај да исправно дешифрујемо туђе гледиште, покушај да туђе мисли и осећања преокренемо у своје, покушај да се бар на кратко поставимо на место другог. Зато највише постајемо веома блиски онима које волимо. Лако се идентификујемо са њима и нема препрека да прихватимо различитост јер је у љубави мање „претеће“.
Од чега зависи адекватно разумевање? Уско је повезано са такозваном емоционалном интелигенцијом (ЕИ). Људи са високим коефицијентом EQ имају добро развијене комуникацијске вештине, алтруизам и оптимизам. Поседују квалитете као што су способност емпатије, дружељубивост, прилагодљивост, упорност. Они су свеснији сопствених осећања од других и стога тачније препознају осећања других људи.
Способност правилног сагледавања и просуђивања друге особе, тј. за адекватно разумевање зависи како и у којој мери су се карактеристике ЕИ развијале у детињству кроз пример и односе у породици. Велики део проблема у комуникацији је због тога што родитељи неадекватно реагују на дечију потребу за блискошћу и подршком – конфликтним порукама, претераном заштитом, ауторитарношћу или занемаривањем. Да би се прилагодила, деца развијају нетачне, али ситуационо одговарајуће одговоре и обрасце тумачења.
Погрешно схватање и тумачење туђих осећања и понашања део су друштвене некомпетентности, имају велики психопатолошки потенцијал и, ако се не исправљају у даљем искуству особе, могу довести до дезинтеграције личности. Они су у корену агресивности, депресије и друштвене изолације, у коме се поступци и намере других људи најчешће доживљавају као непријатељски и злонамерни.
У свакодневној свести разумевање се повезује са добронамерношћу, пријатељством и љубављу, а његово одсуство са сукобима, завишћу, мржњом. Осећај да те неко прихвата таквог какав јеси је међу највећим
задовољавајућим личним искуствима. То је основа за стварање блиских и трајних односа – пријатељских и породичних. Неспоразум такође има огроман, али негативан емоционални набој. Може бити извор стреса и изазвати психосоматске болести. Једно од најтежих и најболнијих стања ума повезано је са осећањем да наши вољени не желе или не могу да разумеју наше гледиште. Осећамо мучну немоћ када ни ми не можемо да разумемо оне које волимо.
На први поглед, разумевање треба да буде присутно кад год људи имају нешто што их спаја – сличне активности, интересовања, уверења.
Али превише је примера супротног. Често се јављају контрадикције и непријатељство, упркос чињеници да су људи блиски, живе заједно или имају заједничку активност. Па зашто се понекад осећамо као да нам нису потребна никаква објашњења да бисмо се разумели а други пут – ни све речи света нам не могу помоћи? Нешто се мења у односима и постајемо слепи за оно што смо само малопре тако јасно видели. Шта се дешава? Да ли наше перцепције бледе или нам се умови замагљују?
Одговарајући на питања везана за нашу ограничену способност да видимо свет других, психологија као материјал за објашњење користи индивидуалне разлике – темперамент, самопоштовање, ставове, вредности итд. Ови концепти могу помоћи да се разјасне конкретни случајеви, али не могу утврдити узроке проблема уопште.
Маргита Бонева
Превела редакција Чудо
hristianstvo.bg
