Ко год се узда више у себе него у Бога доживеће тешко разочарање у животу. Ко год се узда у другог човека нише нето У Бога, доживеће болно животно разочарање. Ко год више воли себе или другог човека неголи Бога неминовно ће доживети тешко разочарање. Ко више заволи овај нестални и пролазни свет, и све што је у њему, више него непролазно Царство Божије неизбежно ће доживети велико животно разочарање. Оно што је смртно, пролазно, трулежно не може човеку пружити никакву сигурност, подршку, утеху. Једино Бог Живи то може.
Ако се предамо нашим односима са другим људима и материјалним светом који нас окружује на такав начин да целе себе у то уложимо без остатка неизбежно нас чекају велико разочарање, жалост, очајавање. Управо нас због тога током живота муче страх и стрепња, осећање сталне несигурности и незаштићености, дубинска и безразложна узнемиреност. Ми смо читав свој живот, свој свет засновали на тим крхким односима са оним што је пролазно и трулежно.
Нема човека од кад је света и века да се није разочарао у себе, у друге, у своје односе са другима, са светом. Разочараћеш се кад-тад и у своју супругу (или супруга), и у своје родитеље, у своју децу, и у своје пријатеље, и у ауторитете, световне и црквене, и у себе самог, и у своје способности и снаге, у посао, у све оно што сматраш својим и за шта мислиш даће свагда бити твоје и са тобом, у сам живот. Такво разочарање може потпуно да разруши живот човеков, али може да буде и почетак покајничког повратка истинском животу, заснованом на уздању у Бога и на љубави према Богу.
Из књиге – Духовни живот у свету без Христа
