Једног јутра у келију код старца дошла су двојица његових ученика и почела да причају старцу о својим добрим делима. Ова двојица монаха су се често препирала ко од њих поступа праведније, и сад су желела да учитељ правилно расуди. Али тог јутра старац је био необично замишљен.
„Ноћу сам уснио чудан сан,“ рекао је он поћутавши.
„Чуо сам глас који ми је рекао: „Иди, показаћу ти људска дела.“
Устао сам и кренуо у непознатом правцу. И глас ме је довео у шуму где сам видео човека који је неуморно секао гранчице и стављао их на велику гомилу. Дрвосеча је накупио већ толику гомилу да није могао ни да је подигне, ни да је помери с места. Али уместо да склони део гранчица у страну, и даље је секао још и још… Затим се осврнуо и ја сам изненада видео да његово лице личи на лице једног од вас…“
„Није могуће!“ узвикну ученик којег је старац погледао.
„Никад не бих учинио такву глупост.“
„И ја сам то помислио, и глас ми је рекао:
„Зар не поступају тако многи људи који живе на земљи? Уместо да смире гордост и понесу са собом у вечност само мали део грехова, они због нечега све време умножавају своје бреме.“
Затим сам се нашао поред кладенца. Тамо је стајао човек који је марљиво лио воду у шупаљ крчаг. Вода је све време цурила из крчага и човек никако није могао да га напуни. Тако да се трудио узалуд. Али затим се окренуо…
„Не, оче, вероватно си се преварио! Зар ја не бих приметио да крчаг има рупу?“ журно је рекао други ученик ухвативши старчев поглед.
„И ја сам тако помислио. И глас ми је рекао да онај ко црпи воду представља човека који премда чини добра дела, одмах с њима меша и лоша и тако упропаштава све најбоље што чини. А онда сам упитао: „Зар се не понаша тако већина људи који живе на земљи?“
Нисам стигао да било шта одговорим, зато што сам се изненада нашао поред дивног храма где сам угледао двојицу коњаника на коњима. Држали су брвно с две стране и покушали да уђу на капију. Али пошто ниједан од њих није желео да пропусти другог, брвно им је препречило улаз и обојица коњаника су свађајући се остала напољу.
“ „Зар смо то били ми, оче?“ у један глас повикаше ученици.
„Не знам, нисам могао да их препознам с леђа,“ уздахнуо је старац, обарајући поглед.
„А глас ми је рекао: „Види, то су људи који носе брвно истине, али то чине с великом гордошћу. Ниједан од њих не жели први да се смири како би се поправио, а без тога ниједан не може да уђе у Царство Божије.“
„То је просто сан!“ осмехнуо се учитељ.
„Радујте се што имамо времена да се пробудимо.“
