Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је свакоме дану зла свога. (Мт. 7. 34)
Поимање хришћанства као свакодневице има погубне последице, како за оне који су део Цркве (вернике), тако и за оне који не учествују у литургијском животу Цркве. Када постоји Неко и нешто што је јединствено, непоновљиво, ванвременско и ванпросторно, а дешава се у времену и простору, најпогубније је да ми људи на то почнемо гледати као на свакодневицу. Уколико узмемо да ће све бити сутра исто као и данас (укључујући и нас саме), доприносимо да све постане само један систем у којем нема простора за суштину, за истински циљ – нема простора за наду и живот као динамичке вредности. Створивши такав систем, а под тим системом подразумевамо навику и механичност коју је човек створио унутар самога себе, човек од себе прави нешто неживо, нешто што се механички понавља из дана у дан, нешто што поприма облик кружног постојања – Празнина око које се нешто окреће не мењајући се.
Та празнина је комфорна зона унутар које човек не може да се развија. Слаткоћа вере из његовог карактера просто не долази до околине коју треба да се просвети. Она кружна линија која омеђава ту празнину јесу начини на које човек испољава своје хришћанство данас. Ту мислимо на речи, ставове и остала дела која се базирају на живом искуству Цркве, али тако да су те радње механизоване, прихваћене по навици или у тренутку схватања суштине Вере, и да су се временом у човеку задржале само као навика или обичај.
У таквој духовној и емотивној клими ствара се наратив (дискурс), а нажалост и идеологија, те се од вере прави систем, нешто што је супротно живој вери која је заправо артикулација Љубави, а не поштовање и заступање одређеног система вредности и идеологије, или пак припадање одређеној затвореној групи или маси (у овом контексту је намерно избегнут израз заједница).
Да појаснимо, празнина унутар те кружнице је моменат у ком човек не преиспитује то у шта верује, не поставља питања, не тражи суштину, већ се задовољава само оним што ту празнину уобличава – а то су они механизми испољавања вере.
„Помаже Бог, Христос Васкрсе, Христос се роди, даће Бог, Боже дај, Боже здравља, ако Бог дозволи…” – све су то дивни вапаји за Животодавцем којима показујемо ,,како ми добровољно своју радост, надање, служење и сваки животни моменат подређујемо Њему – Тројичном Богу. Међутим, моменат када занемаримо суштину и иконичност ових призива имена Божијег, тада ове речи престају имати молитвени карактер и постају обичајни поздрави за распознавање унутар масе. Постају практично начин за декларисање, етикета, нешто што треба да нас означи у односу на друге, док је веза са говорником тих речи и Бога у најбољем случају тек од другоразредног значаја. Ето проблема за вернике који своју веру држе као свакодневицу, који од своје вере направе механизам за разликовање од других, а не држе своју веру као Пут, Истину и Живот, којим ће спасити себе и све око себе. Речи на основу којих покушавамо да дочарамо проблем јесу само најједноставнији примери. Механички се такође доживљава и сама Литургија, почевши од молитве па све до Причешћа.
Пост је можда и најбољи пример онога о чему овде говоримо. Гледање ситних слова на паковању намирница које су општепознато посне, оптерећеност постом као да је он сам себи суштина, заборављање разлога због којег постимо (много људи које сам упознао ни не знају зашто се пости средом и петком)… Пост је можда и најбољи пример како верник подсвесно може, уколико заборави суштину поста, од своје вере направити пусти систем и механизам којим умирује своју савест, губи потребу да напредује и просто своје недовршено биће (јер сви тежимо ка Богу) лишава умне и духовне (позитивне) радозналости о својој вери. Тиме се кукавички повлачи у системе и шаблоне, стрепећи од питања и сусретања са неким ко је другачији.
Овакво поимања вере има жесток утицај на околину која не ужива крсноваскрсни карактер и искуство хришћанства. Уместо да хришћанин својим слободарским духом, силом радости и светлошћу покајања ослобађа неверујуће од (привидних) световно-моралних стега којима су они сами себе оковали, данашњи обичајни верници својим испољавањем вере (тачније, идеолошким ставовима, искључивостима и крајностима) одбијају неверујуће, тако да они на Цркву и веру гледају као на нешто где или неће бити прихваћени као грешници, или неће имати слободу која је главна одлика човека (био он хришћанин или не). Укратко, верник тада чини супротно од онога што је Христос чинио – позива на поделу уместо да позива на јединство.
Када смо описали овај проблем и његов утицај на нехришћанску околину, кренимо дубље и поставимо следеће питање: зашто верник запада у овакво стање? Људи често заборављају да хришћанство пре свега подразумева личносни однос са Живим Богом и ближњима. Света Тројица и наши ближњи су личности, нису никакве безличне силе. Самим тим хришћанство представља однос, динамику и нешто што се не да систематизовати и упаковати у некакав шаблон. Можемо ли један дан ставити у систем? Можемо по имену, по календару, али по личном искуству тај дан је јединствен и непоновљив. То још више важи за сусрет са човеком (био он нама познат од раније или не), за Литургију (нешто што се непоновљиво понавља како каже владика Атанасије), за молитву, прослављање хришћанских празника, једном речју – за саму веру као такву. Она је нешто непоновљиво што живимо сваким новим даном који је потенцијално последњи, тачније спасоносан или кобан. Корен свега овога можда јесте у томе што се заборављају речи Господа Исуса Христа: „Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш“ ( Мт. 24, 42).
Да ли посао боље обавља стражар који на стражу гледа као на нешто што обавља сваки дан, или онај човек који стражари зато што заиста очекује да се сваки час може нешто догодити, па је самим тим спреман на све и никад не заборавља зашто стражари. Овом метафором се жели дочарати проблем када данашњи хришћани узимају хришћанство као подразумевани образац, подразумевани начин размишљања, подразумеван начин живота, и тако од свега тога праве свакодневицу. Подсвесно живимо као да никада нећемо умрети, па самим тим је и наша Вера усмерена на нешто банално што се показује и чиме се прави разлика између верних и неверних, уместо да вера буде Љубав – Љубав којом спасавамо себе и свет око себе.
Ништа се не подразумева. У Љубави се све ради из љубави (слободе), не зато што се мора. Тако исто важи и за однос човека према својој вери, тј. Богу и ближњима.
У српском националном идентитету постоји отежавајућа околност, а то је да се на начин испољавања српства и националног распознавања накалемио (или се из њега самог изродио) обичајни приступ вери, с обзиром на то да је српски национални идентитет сачуван и обновљен под окриљем Цркве. Наравно да је позитивно то што је српски идентитет тако директно повезан са Богом и Христовом Црквом, међутим, често се занесемо као народ па помислимо да је наш национални идентитет наша вера или обратно. Из те перспективе, етнофилетизам, политика и земаљско као приоритети јесу велики проблем за правилно исповедање наше Вере, проблем којим себе лишавамо пуног слободарског искуства какво нам пружа Исус Христос и његова Црква. Оно што је богонадахнуто у нашем идентитету јесте од Бога и Цркве, и то Црква мајчински негује вековима. Управо то је још један разлог зашто према таквим стварима не смемо имати обичајни, већ живи и суштински приступ. Још један од узрока читавог проблема неретко јесте и то што се понашамо као да је хришћанство стандард, општа норма, као да је одувек овакво било и да ће одувек такво бити. Управо је то плодно тле за механичност и умртвљивање живе вере. Ми људи умемо погрешно приступати Цркви управо онда када не стражимо, управо онда када се сваки дан не опоменемо живога Бога.
За крај следи питање које заправо суштински описује проблем: Да ли смо због онога што треба заборавили зашто то треба, тачније, ради Кога?
ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
