У Откровењу Јовановом постоје многе запитаности, међу којима је, на пример, одредница мора: „И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више“ (Откровење 21, 1). У новом стварању море више не постоји, нова творевина није истоветна старој. Ново небо и нова земља биће створени али не и море које припада старом, пређашњем Божијем стварању. Чувени свештеник и библиста Уго Вани, море види као понор испуњен злом које постаје синоним за демонско. У симболици Откровења, море је зло и због тога треба да нестане. Једна врста мора, прозирна као кристал (Откровење 4,6): симболизује непријатеље Божије силе, а они су демонски и чудовишни (Откорвење 13,1), и који, као такви, морају да нестану (21, 1). Када Бог делује у историји спасења, неминовно је да се превазилазе негативни и непријатељски елементи повезани са морем.
Деловање Божије неутралише ту непријатељску силу мењајући њену природу – баш као што је то урадио када је извео свој народ из Египта. Бог води свет ка изворном новом стању чинећи својом ову тежњу и узима је тако озбиљно да изгледа као да човек сања; Бог ће увек спровести своје дело и увек више него што човек може да замисли: „И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више“ (21,1). Прво небо и прва земља су небо и земља које сада доживљавамо. Ово је већ описано на првим страницама Старог завета: представљен је свет без зла, свет какав треба да буде, а какав сада није (упоредити Постање 1,2-12,4; 2,4б-3,24). Историја спасења која се по Божијој настојању развила између ова два циља креће сада према тексту Откровења, ка свом испуњењу; Ствара се нови свет вољен од Бога, свет из кога је одсутно зло, занимљиво приказано у мору, схваћено као понор, као седиште оног демонског и у коме сва доброта која се може замислити добија своју моћ до бескраја. Анђео остварује пророчко деловање на основу истог узора који је описан у Књизи пророка Јеремије (51, 63-64) где је „млински точак бачен у море и тоне“. Ово ће се догодити у будућности која ће постојати све до свршетка: „Тако ће потонути Вавилон и неће се подигнути ода зла које ћу пустити на њ, и они ће изнемоћи“. У симболици Откровења, море је зло и због тога треба да нестане. Море је слободно јер нема карактера. По етимологији реч карактер настала је од грчке речи χαρακτήρα што значи знак утиснут на новчићу, односно урезивање. Море нема карактер јер га човек не може урезати нити обликовати, јер нема моћ над њим, не може по њему ни градити нити сејати. Море је неприступачно човеку и није доступно попут тла. Дакле зло, попут мора које је његов синоним, човек не може да обликује нити може на њега да утиче; напротив зло је то које непрекидно измиче човековом утицају и оставља дубок траг у читавој историји човечанства. Отиснути се на морску пучину, путовати морем, увек је представљало опасност за човека али је често било неопходно да би се преживело. Море које нам не дозвољва да урежемо траг или бразду у њему, говори нам о непознатом које остаје друго и недодирљиво. Та посебност мора не дозвољава човеку да га прилагоди себи, припитоми и обрађује. Море је синоним другог, непознатог, недодирљивог с којим човек мора неизбежно да се суочи током живота.
Свако у свом животу покушава да избегне море као синоним другог, непознатог али нико до краја у томе не успе ма колико био опрезан, разборит и вешт, реалност на коју неће моћи да утиче. Читав људски живот је прожет покушајима да се уобличи сопствено биће, свакодневни живот и свет који нас окружује у вечитом сусретању и сукобу са морем, односно злом. Човек мора да научи да се суочи са тим другим на којег неће моћи да утиче и да га обликује по својој вољи. Наш живот је вечити сусрет и сукоб са непознатим и то нас чини вечито неспокојним. И због тога видимо зашто у новом стварању нема више места за море. У Постању 1:10 море се назива добрим. Тескоба живота нас плаши, али ако успемо да продремо до његове суштине, живот је богатство али само овде у старој Божијој творевини. Али у новој Божијој творевини, све је другачије, нема више места тескоби и неспокоју, у новом стварању постоји само мир и спокој у заједнци са Богом. Живот више неће бити вечита борба човека са непознатим већ ће Бог дати савршени облик свему и лишити човека вечите муке, несигурности и неизвесности. Неспокоју живота чији је море симбол стоји као супротност мир спокој и савршенство Божанског стварања. Управо јеванђеље најављује есхатон, његову суштинску разлику од старог Божијег стварања и истовремено у Јеванђељу треба видети извор који даје човеку снагу за вечиту борбу у тескобном животу до новог Божијег стварања.
Радмило Кошутић – историчар религије
