Хтела би да живи и радује се,
а све о њу удара,
тама,
туге,
немири,
ко ме и за шта криви?
Овако ништу,
убогу и
без вида,
само светлости ми једно око знаде,
ко ли тим људима зло даде?
Да не мисле добро другима и својим ближњима!
Да не знају да причају са Божијим сужњима!
Хтела би да живи и радује се,
смеје се и блиста,
Пролази хоризонт и облак сиви,
преголем,
тврд и опор,
исти сам о свете Божији створ као и ти,
живех повучена,
срца дрхтава и блага,
волети и помагати сва бића људска и драга хтедох,
а отворити своје срце свима без изузетка никако не смедох.
Шта ћу о свете кад сам као дете,
разумем као одрасли,
а остадох у детинству свом,
испуњеном мојим сном недосањаним,
да ли ви то разумете или не разумете?
Да је право богатство бити одрасли човек али ипак остати у души дете.
