Субота увече. Осветљење је оскудно. У руској митрополитској цркви Светих апостола Петра и Павла вечерње је тек почело. Сенке силуета малобројних верника добијају тродимензионални облик док чекају да запале свеће пред чираком. Величанствени иконостас је израђен почетком века од стране искусних мајстора.
Ово ми је други пут да ту дођем на вечерње за ових неколико година. „Светлости тиха…“ на словенском језику ствара осец́ај унутрашњег мира и одмора. Сва твар се тада моли за дан који је прошао и за дан који долази. Након лудила протеклог дана, ово склониште молитве укроћује звери ума.
У полумраку разазнајем неке фигуре. Једна рускиња старица са унуком, један висок мршав мушкарац средњих година, млада девојка од отприлике петнаест година, млад пар са двоје деце. И одједном ми привлачи пажњу нешто поред великог прозора.
Разабрао сам силуету човека, различитог од других. Био је то један педесетогодишњи Индијанац са изражајним карактеристикама лица и косе везане у реп, који му је допирао до појаса. Поглед ми се зауставио на њему. Заиста чудна фигура.
На крају богослужења, нисам више могао да кријем знатижељност, па сам му пришао да се упознамо.
– Ја сам Јанис – представио сам му се на енглеском – Добродошао.
– Ја сам Владимир – одговорио ми је.
– Ја сам Грк, а ти? – питам га.
– И ја – одговара ми.
Запрепастио сам се. То је била последња ствар коју сам очекивао да чујем!
– Говориш ли грчки? – питао сам.
Мало се замислио, па ми је одговорио на грчком:
– У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог.
Завршавајући цитат, од срца се насмејао. Нисам знао шта да кажем.
– Ја сам Индијанац – кратко ми је рекао – Али се са друге стране осјец́ам као Рус и Грк и Србин и Румун, јер … знаш ја сам православац.
Очи су му засјале, као и моје срце
Тако сам се упознао са Владимиром. Његово право име је било Франк Натаwе, пре него што постао православац и на крштењу добио име Владимир. Веома сам желео да сазнам његову животну причу, из радозналости али и интересовања за њега истовремено.
Много касније смо постали и пријатељи. Често смо разговарали шетајући, углавном у његовом индијском селу. Показао ми је и научио ме много чему непознатом нама белцима. Увек на једноставна и ненападан начин. Без трага надмености. Поред њега сам имао снажан осец́ај дас ам његов ученик, а када би му то поверио одговарао би да су истински лепе ствари увек обостране.
Остаће ми незаборавно у сећању, како сам му у почетку познанаства, ношен својим младалачки ентузијазам, стално постављао тешка питања. Он би ми тада равнодушно одговарао:
– Не знам, хоц́еш ли ми ти рец́и?
А једном, када сам се већ уморио слушајући „не знам“, па га упорно молио да ми нешто више одговори, сажаливши се на мене, рекао ми:
– Е! Кад толико инсистираш, рец́и ћу ти, али прво ћу питати моју пријатељицу.
Скочио је, а затим се испружио на земљу, прислонивши уво на тле.
– Шта то радиш? – питао сам .
– Питам земљу – одговорио ми је и пре него што сам дошао себи од изненађења, наставио је:
– Попут Аљоше Карамазова.
Од тада никада више нисам инсистирао на одговорима. Заједно са њим сам изненађен пратио изненади гром који рађа кишу, а која опет храни земљу.
Пре неко врме нас је Владимир заувек напустио. Његова смрт и његов тестамент су ме дубоко дирнули.
Сада када сећање на њега уместо да бледи, јавља ми се често у уму, решио сам да запишем догађаје, слике, сец́ања, његове речи и изразе, дајуц́и кратак преглед његовог присуства међу нама. Надам се да ће и моје уво чути бурну тишину мајке земље Владимира, за мене Карамазова.
Рођен у је индијанском резервату Цаугхнаwага, надомак Монтреала у Канади, где је живео до своје смрти.
У селу данас живи 5.000 Индијанаца. Изграђено је из фонда владе, поред реке, а у њему живе вец́ина Индијанца те области. Индијанци, као једини домороци Америке, заједно са Ескимима, уживају посебне привилегије и третман, јер су уступили огромне површине „мајке земље“, како је називају, својој брац́и белцима.
Ове привилегије, као што су то да им није потребан пасош и да добијају дотацију од државе, понекад се тумаче као намеран покушај белаца да држе Индијанце необразованим, што је у великој мери истина.
Проценат алкохоличара међу њима је веома висок. Борба за групни опстанак им је главна дневна брига, заједно са очувањем своје традиције, на коју су веома поносни. Управљају на јединствен начин, који може много тога научити наше „цивилизоване“ политичке и социјалне структуре.
Врховни управни орган је Конфедерација свих индијанских племена. Постоји поштовање према вођама (поглавицама) и старцима и старицама свих племена, које се преноси из генерације у генерацију. Љубав и поштовање једних према другима је темељ Конфедерације.
У селу Цаугхнаwага живе три индијанска племена.
Вец́ина су међутим из племена Мохаwк. Село постоји од 1600 године и главни је центар племена Мохаwк. Традиционално, Индијанци су увек били рибари, ловци, дрводеље и кожари. Нове генерације се више баве изградњом челичних конструкција и грађевином.
„Наше село“, рекао ми Владимира, „заједно са многим другим индијанским резерватима, претворено је у великој мери, у 18. веку, у римокатолички протекторат.
У ствари су католички мисионари захтевали по сваку цену, грпупни преобраћај свију и то на силу.
Не са љубављу, али са омчом око врата. Прегазили су њихове вековне традиције и користили друге као одскочну даску за своје сопствене планове.
И ја сам до своје 32 године корачао овим утабаним путем. Као што је говорила моја мајка, која је била поглавица племена:
„Дању си Римокатолик за очи света, а ноц́у Индијанац за очи душе…“
Али у 32 години, нисам више могао да подносим овај поводац, ову омчу коју сам носио око врата, те сам се побунио свој начин. Годинама сам истраживао наше корене, научио сам све наше индијанске језике, студирао на универзитетима белаца, што је било неуобичајено за Индијанца моје генерације.
Радио сам годинама као професор упоредне лингвистике. Много пута сам неправедно играо улогу кловна у њиховим академским играма, пошто сам за њих био ретка птица, егзотична, са другом врстом крила.
Упоређивао сам наше речи са њиховим, француским и енглеским, наше посебности са њиховим.
Било је тренутака када сам се осец́ао да ме посматрају као кад археолози истражују фосиле. Мени су, међутим, ови сусрети различитих култура, без обзира да ли су били узвраћени или не, истовремено доносили и радост и тугу.
Моја побуна је грмела, јер је била тиха попут зечијег скакутања. Моја мајка, стуб нашег села, за мене је била извор мудрости и великог бола. Било је мој индијански старац Зосима“.
Дубоко је уздахнуо и наставио…
„Како сам упознао Православље… Мој пут до Православне Цркве био је „тајни пут“, како ми кажемо на нашем језику. Једном ме је њена мрежа захватила и од тада ненаметљиво ходам њеним путем, носећи један тешки Крст.
Повод је била лингвистика. Та област ме је увек импресионирала.Похађајући курсеве лингвистике, једном сам био дирнут читајући житије Светих Ц́ирила и Методија, названих апостолима Словена.
Посебно ме је заинтересовало ћирилично писмо и словенски језик. Упитао сам свог професора да ли бих могао негде чути некога да говори словенски. Рекао ми је да посетим једну од руских цркава. Позвао сам телефоном једну цркву и одговорила ми је аутоматска секретарица.
Позвао сам другу цркву и топао пријатељски глас ме је обавестио да је вечерње у 7 часова увече, а литургија недељом у 10 часова ујутро. Питао сам да ли могу да дођем. Наравно – одговорио ми је глас. Рекао сам да нисам ни Рус нити православац.
Одговорио ми је да Православна Литургија није само за Русе, нити само за православне, вец́ за цео свет. Зато сам скупио храброст да одем у суботу увече да чује словенски и упознам свештеника, који ми је тако лепо говорио.
А то је био један свештеномонах из Црне Горе. Име му је било Антоније. И он је сад већ упокојен.
Те прве суботе када сам присуствовао православном вечерњем богослужењу у митрополитској цркви Светих апостола Петра и Павла, доживео сам нешто без преседана. Гледајући иконе, слушајуц́и појање, посматрајући земне поклоне (метаније) верника, иконостасе, миришући тамјан, осетио сам са сам нашао „тајни пут“.
Нец́ете веровати, али од тада мало по мало налазим сличности између индијанске и православне традиције.
Негде у мени, ово откриц́е је изградило мој индијански морал, а негде га и допунило. У почетку сам се осећао као да летим у облацима. Током моје прве литургије сам питао да ли могу да останем и после молитве за оглашене.
Рекли су ми: „Седи“.
И ја сам сео попут индијанског пса!
Од тада сам често долазио. У почетку, само недељом, затим и суботом, а касније и радним данима, ако су били велики празници. Није прошло много времена, и једне вечери су се верници исповедали после вечерњег богослужења. Било је период Часног Васкршњег поста. На крају су сви затражили опроштај од свештеника. Стављао би им је епитрахиљ на главу и осењивао их крсним знаком. Стао сам и ја у ред. Рекли су ми:
– Не можеш, ти ниси православац. Ово је Света Тајна!
– Ма цео наш живот је тајна – рекао сам.
Мало сам размислио и питао их:
– Па како могу да постанем православац?
– Питај свештеника – кажу они.
Није прошло много времена и пожелео сам да постанем православац. Дана када сам се требао крстити је била снежна олуја, те нисам могао изаћи из села. Крштење је одложено за празник Ваведења Пресвете Богородице. Тако је и било.
Дали су ми име Владимир!
manastir-lepavina.org
