Пут који нас води ка нама самима, није увек лак ни једноставан. Баш као и било који други пут и овај је често кривудав, пун препрека и изненађења. Често смо збуњени, не знамо да ли радимо праву ствар или нисмо сигурни шта је уопште права ствар. Неки од нас пожеле да одустану када нема брзих резултата. Лично, разумем нестрпљење које људи осећају када одлуче да се мењају. Мисле отприлике овако:,, Најзад сам решио да кренем правим путем, ред је да одмах уживам у благодатима,, или ,,Па добро зашто се сад ништа не дешава, ево ја сам се променио, а у животу ми је све исто. Ништа од тога, видим ја.,, И онда одустану.
Kад год су у питању промене, било мале, било велике, најчешће правимо пар корака напред, а онда се вратимо барем један уназад. Па онда испочетка- мало напред, мало мање назад…Временом овај ,,ход уназад,, постаје све ређи, а заустављање у прошлости све краће. То је просто неминовно у овом несавршеном свету. Јер бројне су препреке на путу самоспозње и оне нас неминовно вуку назад. Осим тога, готово је немогуће дубоко се променити преко ноћи, све корените промене морају проћи кроз неку врсту временске пробе, како би у потпуности постале део нашег бића.
Зато допустите себи тренутке неспокоја, незадовољства, допустите себи испољавање јаких емоција и не клоните када се вратите старим обрасцима понашања. Прихватите те тренутке, пригрлите их с љубављу и ваша промена ће наставити да тече. Дајте себи још прилика, односите се с љубављу према свему што вам се дешава и препознаћете љубав у себи и другима. Постаћете најбоља могућа верзија самих себе.
Сузана Вемић, психолог
Пут којим не кренух
(препевао непознати аутор)
У шуми златној беху пута два,
А тужан што нисам низ оба крен’о,
Дуго сам стајао на једном ја
И гледао низ други, како завија
Тамо далеко у шипражју зеленом.
Првим се упутих корака чила,
Јер беше сав чист и зелен;
Трава је усправна и недирнута била,
Ал’ од стопа мојих се свила
И за мном оста пут угажен.
И оба се једнако пружаху тог јутра
У неокаљаном лишћу што лежаше на тлу.
Ох, чувао сам онај други за сутра!
Ал’ знајући да судбина је чудна
Сумњах да икада вратићу се ту.
Kад прођу године и старост ме спута,
Причаћу о овоме са уздахом ја;
Kроз шуму се рачваху два пута —
Ал’ кренух куд нико други не лута,
У томе беше сва разлика.
Центар прозор
