После Збора у Орашцу устанак је узимао све шире размере. Кроз народ се проносило Карађорђево наређење: „Сваки свога убите субашу”. Дахије се нису овоме надале, сеча кнезова није заплашила Србе као што су они мислили, већ се десило сасвим супротно: „Уста раја ко из земље трава”, као што кажу стихови песме слепог гуслара Филипа Вишњића. Сада су одлучили да покушају преговоре са Србима, али се први такав покушај, до којег је дошло 24. фебруара 1804. у Дрлупи, на обронцима Космаја, завршио крвавим сукобом. Аганлија је рањен у ногу, Станоје Главаш у главу, али је борба остала нерешена. Срби се нису показала одлучним да се у потпуности разрачунају са Турцима, а последњи су били збуњени отпором и страхом да првима не дође помоћ из околних села. Тако су се сутрадан разишли и повукли ка Београду.
Три дана пре окршаја у Дрлупи, устаници су ослободили Палеж. Јаков Ненадовић је потом 23. фебруара поразио шабачке и ваљевске Турке на Бељину, док их је пет дана касније Поп Лука Лазаревић потукао на Свилеуви. Осамнаестог марта устаници су ослободили Рудник, из којег им је умакао зулумћар Сали-ага, познатији као Руднички бик. Истог дана ослобођено је и Ваљево, након чега су устаничке чете прегле да ослободе Шабац. Један део варош је спаљен, а Турци су се повукли у тврђаву. Тада су устаници добили први топ, то је у ствари била црквена прангија коју им је поклонио владика бачки Јован Јовановић. Иако је топ био мало, његова ђулад су почела да пале турске куће у шабачком граду.
Пошто је опсада шабачког утврђења напредовала, Турци су затражили помоћ од зворничког паше. У таквим околностима послат им је у помоћ са војском Мула Ножин-ага. Када је прешао Дрину, дочекали су га на брду Липовцу, недалеко од Манастира Чокешине, хајдуци предвођени браћом Недић, Дамјаном Кутишанцем и Пантом Дамјановићем. У крвавој борби, која се одиграла на Лазареву суботу, 28. априла, храбро је изгинуло 313 хајдука са својим предводницима, док су се Турци због великих губитака повукли преко Дрине. Немачки историчар Леополд фон Ранке назвао је ову битку Термопилима српских хајдука. Истог дана турски гарнизон се повукао из шабачког града, док је у вароши успостављена двојна српско-турска власт. Устаници су током априла и маја ослободили и Крагујевац, Јагодину и Пожаревац, али су изван њиховог домашаја, изузев Рудника, остали утврђени градови.
Будући да су устаници званично показивали лојалност према султану и истицали да су се подигли због несносних дахијских зулума, у Београдски пашалук је средином 1804. послат босански валија Ебу Бећир Сами-паша са наређењем да испита ситуацију, уклони дахије и заведе редовну турску управу. Уз његову сагласност војвода Миленко Стојковић је у ноћи између 5. и 6. августа погубио дахије у Ада Кале, где су побегли након притиска крџалија, њихових доскорашњих савезника, док је крџалијски вођа Халил-ага Гушанац преузео власт у Београду. У јесен је објављен ферман по којем су укинуте све насилне дажбине, Србима је зајемчена заштита, а Турцима забрањен боравак у селима и држање ханова. Даљи преговори између устаника и Бећир-паше билу су осујећени, јер паша није успео да убеди крџалије да предају власт законитом мухафизу Београда.
Магазин Политика