Пустиња, у ширем, преносном смислу, место издвојено од света. Према старозаветној традицији коју је, потом, преузело и хришћанство (између осталог и са значењем пећине, такође као издвојеног места), представља архетипски симбол свега непријатељски расположеног према Господу. Схватана је као место које је доликовало моралном стању човечанства након Првог греха. Другачије казано, у њеном амбијенту препознате су све последице Првог греха.
У хришћанству, међутим, нема само негативно библијско значење – као место прогона. Према појединим тумачењима, пустиња је била и остала „простор радикалног суочавања с проблемом здравља и болести“, тј, терминологијом древне хришћанске литературе, живота и смрти. При том, она није схваћена као космички простор у оном смислу који негира или одбацује свет, већ је окренута ка свету, али истичу богослови ка свету у његовој будућој слави, чиме добија и есхатолошки карактер.
На основу веровања да је испуњена злим силама, Сатаном и демонима, сматрана је погодним амбијентом за подвргавање искушењима и подвизавање, где се, према веровању, у осами и непрекидој молитви отркривају Бог и анђели. Отуда потиче и став да је пустиња место где је могућ доживљај блиског додира, „интимност с Богом“.
Према Владимиру Вукашиновићу, пустиња је „била и остала простор радикалног суочавања с проблемом здравља или болести“.
Прихвативши је као такву човек је од првих векова хришћанства себе исцељивао кроз „пустињску праксу“, будући да је пустиња схватана као „духовно лечилиште“, а све у контексту „одрицања од света“ (поменуто је у складу с тумачењем пустиње у оквиру „религије пустиње“, како би рекао Жак Ле Гоф, у оквиру говора о томе да пустиња, без обзира на то да ли је стварна или имагинарна, пружа предуслове за специфична религиозна искуства, пре свега она која „погодују мистицизму“). Због тога и не чуди што је такав вид одрицања и подвизавања присутан најпре код анахорета, као припадника првобитног вида монаштва.
У пустињи су боравили старозаветни пророци Мојсије и Илија, као и свети Јован Претеча. У пустињи је Сатана искушавао и Христа, када је Исус после крштења у Јордану отишао да у њој борави четрдесет дана.
Под пустињом је могуће подразумевати и испосничка пребивалишта, келије монаха пустињака у пећинама, које су првобитно биле само у виду природног заклона прилагођаваног молитви и становању, да би с временом такви простори обликовани у мање или по димензијама веће храмове, потпуно подражавајући зидану архитектуру (с могућим зиданим деловима), образујући уједно пећинске монашке колоније, монашке насеобине, попут лаври, па чак и манастире са свим култним и несакралним садржајима, као у Кападокији, у Малој Азији. (…)
Према Жаку Ле Гофу, пустиња, стварна или имагинарна, не само што је имала важну улогу у јудаизму, исламу и хришћанству, већ је најчешће представљала и вредности супротстављене вредностима града, због чега је занимљива и с аспекта историје друштва, културе, као и верског живота.
Зоран М. Јовановић, Кроз двери ка светлости, Лексикон литургике, симболике, иконографије и градитељства православне цркве
