У народу постоји изрека: „Дај човеку моћ и видећеш какав је“. Веровали или не, велики број психолога и других научника се заинтересовао за овај феномен и рађене су бројне студије чији је циљ био да испитају да ли моћ извлачи најгоре из човека, или су људи одређеног склопа личности склонији да се упусте у борбу за моћ.
Под утицајем Ничеове филозофије, Адлер у почетку пише о тежњи за супериорношћу, као основној покретачкој сили код човека. Касније тежњу за супериорношћу категорише као болесну, неуротичну тежњу, чији су корени у ствари у осећању инфериорности, а развој тежње за супериорношћу је начин на који се човек бори са осећањем ниже вредности.
Осим компензације и комплекса инфериорности, као реакција на психолошку инфериорност, може се развити и комплекс супериорности. Комплекс супериорности подразумева прикривање осећања инфериорности, супериорним понашањем. Ове особе друге третирају као мање вредне, да би на тај начин код себе створиле осећај супериорности. Те особе ћете препознати по надменошћу, хвалисавошћу, приписавању туђих заслуга себи, силеџијству, вређању на расној, полној или верској основи, а често ћете их наћи на високим положајима, где су им врата за наведене видове понашања широм отворена.
Историја света обилује озбиљно поремећеним умовима који су водили државе угњетавајући своје становништво и вршећи геноцид над другим народима. Калигула је утеривао страх у кости где год да се појави. Био је познат по разним бруталностима на јавним местима, укључујући и жвакање тестиса својих жртава. Иван Грозни је људским главама хранио псе, Влад Цепеш је приморавао мушкарце да једу одсечене груди својих супруга, Елизабет Батори се терети за убиство преко 600 девица, како би се купала у њиховој крви, верујући да ће јој то обезбедити вечну младост. На жалост, ово нису изузеци већ само неки од хиљада сличних примера. У новијој историји се истичу Хитлер, Мао Цедунг (Мао Це Тунг раније, прим.аут), на чијим се рукама налази крв око 45 милиона људи и белгијски краљ Леополд који је убио 10 милиона становника Конга, па се чак и фотографисао испред брда лешева. Да са зверским праксама није ни близу завршено, можемо се уверити гледајући вести на свакодневном нивоу.
Звонко Џокић, неуропсихијатар и психотерапеут, говорећи о великој заступљености особа са психијатријским поремећајима на кључним позицијама у друштву, указује на застршујући утицај политике и политичара на уништавање природних ресурса, који су неопходни за живот, а последице су већ ненадокнадиве. Овај тренд није карактеристичан само за неразвијене земље већ је свеприсутан, из чега је јасно да психопате универзално имају тенденцију ка опседању власти. Други проблем према Џокићу је изостанак адекватне реакције од стране надлежних институција, што је такође универзалан феномен. Све привилегије које челници надлежних институција имају, они очигледно користе за дизање панике, катастрофична предвиђања и на сваљивање кривице на појединца, обичног човека, без обзира на то да ли је проблем претерана емисија штетних гасова или преплављеност планете пластичним отпадом. О било каквим конкретним акцијама усмереним против дирекног кривца, мултинационалних компанија, нема ни говора.
Кевин Датон, психолог, специјалиста за психопатију је направио листу најпривлачнијих послова за психопату и управо се руководеће позиције налазе на првом месту. Психопате одликују манифестна самоувереност, пријатност и добра прилагођеност у односу на друге психијатријске поремећаје, затим површан шарм, манипулативност, одсуство емпатије, кривице, али и анксизности. Све ово им омогућава да се у социјалним и пословним контактима покажу у јако добром светлу. Шарм, харизма, грандиозност, која се да погрешно протумачити као самопоуздање, способност да буду убедљиви, су особине које психопатама помажу да се пробију у свету пословања.
У књизи ”Змије у оделу: Када психопате иду на посао”, др Пол Бебиак и др Роберт Хер објашњавају да психопате добро „читају“ људе, препознају њихове жеље, потребе, афинитете и слабе тачке, што им омогућава лако управљање особама. Такође, психопате су углавном јако веште у комуникацији. Ова вештина је чешће само приказ, који им огућава њихова спремност да одмах пређу на ствар, јер немају социјалне инхибиције које поседује већина људи. Психопате су, поред свега наведеног, краљеви остављања доброг утиска и навођења воденице на свој ток.
Због брзог доношења одлука, хладне главе, без уплитања емоција, способности да се преузме ризик, стоичке емоционалне самоконтроле, бескрупулозности, недостатка кривице и кајања и огромног самопоуздања, људи са оваквом структуром личности су чак и пожељни за руководеће позиције код искусних регрутера, док се исти профил избегава у широком луку када се кадар ангажује за неруководеће позиције, а посебно на позицијама где је потребна емпатија, као што је медицинско особље или терапеути разних профила.
Међутим, без обзира на одсуство саосећања и све наведене мане, психопате су, захваљујући својој храбрости и потреби за истицањем и доминацијом, спремне и на велике подвиге, када то иде њима у прилог и задовољава неке њихове жеље и потребе. Познат је случај аустрлијског бизнисмена који је, током цунамија који је уништио Тајланд, сам спасао двадесеторо људи. Касније се испоставило да је он годинама у бекству од аустралијске полиције због оптужби за напад и пљачку. Британски ватрогасац коме је додељено одликовање због херојства током терористичког напада на Лондон 2005. године, сада служи затворску казну у трајању од 14 година због умешаности у ланац трговине кокаином.
Међутим, најпознатије цењене личности, познате по својим иновативним идејама које су испољавале и психопатске склоности су Стив Дзобс, који је паркирао на местима за инвалиде, застрашивао запослене и на крају био отпуштен из своје фирме, као и Илон Маск који је познат по испољавању нарцизма и агресивним сукобима са инвеститорима, медијима и запосленима.
Након што је у младости претрпео ужасе оркестриране Хитлеровом владавином, пољски психолог Ендрју Лобачевски се посветио изучавању односа између психолошких поремећаја и политике. Занимало га је зашто психопате и нарцисе толико привлаче моћ и преузимање туђих влада и држава. Даља истаживања су га инспирисала да скује термин „патократија“ који се користи за владе вођене од стране психопата.
У Америци постоји и конвенција, познатија као Голдвотерово Правило, према којој психолози не би требало да незванично коментаришу ментално стање јавних личности које нису подвргле испитивању. Ова конвенција је ступила на снагу 1964. након што су психолози коментарисали психичку подобност сенатора Берија Голдвотера. Последњих година је поменута конвенција на удару психолога који детаљно и често коментаришу ментално стање председника Доналда Трампа.
За некога ко воли да доминира, поседује моћ над другима и не пати од гриже савести и емпатије, не постоји идеалније занимање од лидера у великом систему, или политичара. Ако анализирамо стање ствари, видећемо да су током целе познате историје, баш као и данас, утицајне позиције додељиване баш онима, којима никако не би смеле бити додељене. Потреба за моћи је у корелацији са негативним особинама личности као сто су себичност, похлепа, бескрупулозност и недостатак емпатије. Потреба за владањем, покоравањем других и контролом, једноставно не иде уз саосећајне особе које гаје љубав према људима, планети, а пре свега, према себи самима.

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име