Београд се после Првог светског рата и уједињења Kраљевине СХС “борио” између традиционалног и модерног, постао је центар у који су пристизали људи из свих крајева земље, а многи су били сиромашни радници и занатлије, као и студенти из разних слојева.
Повећавао се, постао права метропола са свим својим контрастима који су се међусобно преплитали, уклапали, ломили или “мирили”.
Највећи проблем било је становање – они који би долазили морали су да се одрекну великог дела зараде како би платили собичак, препун досадних и неистребљивих стеница, са често непријатним газдарицама. Зиме су биле посебно тешке, кад би се чак и вода за умивање ледила.
Оно што је такође било оскудно, али ипак много мањи проблем од стана, била је исхрана. Оно што данас зовемо “брза храна” на улици, било је и некада популарно. И те како… То је, заправо, многима био једини начин да се за мање новца прехране. У зависности од тога колико би имали сиће у џепу тако би се и хранили студенти и радници, гости и надничари.
Хранило се по чокаџиницама, прчварницама, народним кухињама (ашчиницама), које би често од сељака преузимале непродату робу са пијаца…
Ћевабжинице су биле и те како популарне, а мирис меса са роштиља ширио се градским улицама. Нису то биле само пљескавице и ћевапи, већ и нека заборављена јела, попут ћулбастије (говеђа “ружа” тучена да “омекша“).
Ту су била и нека јела која се данас могу наћи само у специјалним кафанама и ресторанима, храна за сиромашне која је у 21. веку постала “специјалитет”: цревца, шкембићи, пајшле или трипе.
Kада се са новцем баш не би оскудевало, другови би отишли на хренвиршле са реном или пак чварке, а чварци су били калоричан и приступачан оброк. Сласну вечеру би потом залили криглом пива.
Било је и вересија, које су се некада и праштале, а каткад би угоститељи знали да “уходе” своје госте и годинама потом.
А освежење – није било говора о флашираној води и газираним соковима. Пили су се боза и салеп, а уместо трафика ове напитке продавале су бозаџије и салепџије, носећи боце на двоколицама или чак раменима. Застајали би на угловима улица и ужурбаним пролазницима викали: “Боза хладна, ледена” или “Салеп, медени, медени“.
Салеп се продавао врућ и то је још једно, нажалост, заборављено пиће. Kако је писао Димитрије Kнежев, Војвођанин који је у Београд дошао између два рата да студира право, у својој књизи “Београд наше младости”, салеп се производио после рата још “понегде у Маћедонији”.
То пиће је, пише, било чудотворно за назеб.
“Није ни чудо: Савремени фармаколози су пронашли да садржи алкалоиде и гликозиде, баш као и чудотворни корен ‘гинсенг’, који пију кинески и тибетански стогодишњаци“.
Од слаткиша била је популарна, рецимо, алва са суџуком уз гемишт.
Неки студенти морали су да раде као конобари у студентским удружењима, не би ли добили бесплатан оброк, јер нису имали довољно новца. Тако се школовао део будуће београдске интелигенције.
На улицама су могле да се виде и боце с млеком, оно се продавало тако што су га у град доносили сељаци из околних места: Kумодража, Јајинаца, Врчина… Било је и градских мелакара, па сте тако у Војводе Степе могли да видите чак и краве.
Могли су се видети и сељаци који на леђима носе прасе, јагње, живину, и, ако имају среће, продају терет и пре одласка на пијацу.
Београд је био толико шаренолик да сте на једном углу могли да видите модерна здања и улицкану господу, а на другом призор оријенталне вароши. И једно и друго чинило је град који је растао, ширио се и прихватао све намернике.
Такав је, на срећу, остао и данас.
Kалдрма
