Транснационална олигархија у националној књижевности и њеном проучавању види непријатеља. За разлику од демократије у којој изабрани представници владају за и у име народа који их је изабрао, па у принципу желе да тај народ буде што бољи, оглигархија жели да народ претвори у масу робова, како би се њима лакше владало. Зато је човек књижевности непријатељ. Вештина тумачења тог човека чини отпорним на технике манипулације свести и пропаганде, будући да је он у стању да их разоткрије, док га осећање поноса, које настаје независно од новца, чини отпорним на могућност поткупљивања и очаравања светлостима потрошачког друштва. Човека књижевности зато треба ликвидирати.
“Човек књижевности је непријатељ. Вештина тумачења тог човека чини отпорним на технике манипулације свести и пропаганде, будући да је он у стању да их разоткрије.”
Најпре, будућег роба треба одвојити од књижевности. У једној занимљивој књизи наишао сам на реченицу приписану Адолфу Хитлеру: ,,Робови Рајха морају да буду лишени сваког образовања и високе уметности. За њих је довољно да знају абецеду, да би читали наше указе, довољна је једноставна мелодија и задовољавање физиолошких потреба.” Данас, наравно, нико неће ово рећи овако гласно и јасно као Хитлер, али ће се исти план изводити другим средствима. Задржаћемо се на примерима из Србије.
Дакле, циљ је одвојити будуће робове од високе књижевности, а самим тим и од вештине тумачења (света и књижевности). Kако то учинити? Најпре, смањивањем броја часова из српске књижевности. И заиста број часова националне књижевности у Србији је много мањи од европског просека; око тог смањивања броја часова очигледно постоји страначки консензус, јер без обзира на смене власти или министара број часова српске књижевности остаје минималан. Тако се деца одвајају од књижевности и могућег овладавања вештином тумачења, док се истовремено смањује могућност запошљавања свршених студената књижевности.
“Циљ је одвојити будуће робове од високе књижевности, а самим тим и од вештине тумачења (света и књижевности). Kако то учинити? Најпре, смањивањем броја часова из српске књижевности. И заиста број часова националне књижевности у Србији је много мањи од европског просека.”
Физички одвојен од књижевности смањеним бројем часова, ученика од знања и вештине тумачења, треба одвојити и психички. Ево како се то чини: ученицима се сугерише да смисао школе није у томе да у њој нешто науче или овладају неким вештинама, већ пре свега да изразе своје ,,мишљење”, ,,став” или доживљај. Наравно, нико од тих душебрижника неће деци рећи да је мишљење заиста мишљење тек ако долази на крају: након истраживања и тумачења текста и света. Супротно томе, на почетку је ,,мишљење” врло често понављање већ готових ставова који настају под утицајем медија или других извора утицаја. Пошто се деци у школи не сугерише разлика између мишљења које долази на крају и ,,мишљења” које долази на почетку, преостаје ми само да закључим како је школска настава у Србији организована тако да не доводи у питање примат медија у образовању деце.
“Ученицима се сугерише да смисао школе није у томе да у њој нешто науче или овладају неким вештинама, већ пре свега да изразе своје ,,мишљење”, ,,став” или доживљај.”
Дакле, када школа превасходно постане у место изражавања мишљења, става или сирових доживљаја, онда испада да ученик нема ни шта да научи у школи, јер он већ нешто мисли, већ има неки ,,став”. Самим тим, настава књижевности није више место где наставник помаже ученику да овлада вештином тумачења, већ полигон необавезног ћаскања, односно ,,доживљавања” и ,,мишљења”, на које наставник не може да утиче, јер би то довело у питање ,,слободу мишљења”. После тог неозбиљног ћаскања ученик зна исто оно што је знао и пре него што је ушао у учионицу, само што је сада уверен у то да већ зна све што треба да зна. То код ученика изазива осећање самозадовољства, али сада не више због онога што се научило, већ због тога што нема више шта да се научи.
Дакле, уместо да се у њему развија понос због лепоте националне књижевности коју открива овладавајући вештином тумачења, код ученика се развија нарцистичка свест која ствара осећање да на свету не постоји ништа друго и нико други осим њега самог и његовог ,,мишљења”, ,,става” или ,,доживљаја”. Наравно, овај егоизам и нарцизам, као што видимо, није последица карактера деце, већ начина на који је настава у школама програмирана. Деца су, укратко речено, жртве наставног процеса, а не његови носиоци. Нарцизам који се уграђује у њих служи томе да се они одвоје од знања и вештине тумачења.
“Уместо да се у њему развија понос због лепоте националне књижевности коју открива овладавајући вештином тумачења, код ученика се развија нарцистичка свест.”
Ако се овоме придода и то да је професор књижевности оптерећен и обиљем бирократских обавеза, масом семинара – не увек смислених – те да му се ауторитет непрекидно смањује у односу на ученике и њихове родитеље, онда је јасно да се на тај начин професорима заправо сугерише да, просто речено, дигну руке од свега, и поделе високе оцене ученицима како не би неким ,,небитним” предметом као што је српска књижевност угрожавали њихове будуће каријере.
Kада изађу из школе, на макро плану, те ученике осуђене на егоцентризам дочекују нека врста програмираног сиромаштва. То није сиромаштво у новцу, већ сиромаштво које настаје када се новац прогласи једином могућом вредношћу. Ево како се то ради: један од бивших председника Републике Србије изјавио је једном да Србија не може да задржи своје стручњаке, јер ће их напољу увек више платити. Та изјава је и последица и симптом промени свести који нам се намеће. Она сугерише да не постоји никаква друге вредности осим вредности новца, чиме се људи у Србији претварају у бесловесну радну снагу која ће да ради било шта, за онога ко је највише буде платио. А највише могу да је плате они који штампају највише новца.
“Kада изађу из школе, те ученике осуђене на егоцентризам дочекују нека врста програмираног сиромаштва. То није сиромаштво у новцу, већ сиромаштво које настаје када се новац прогласи једином могућом вредношћу.”
То је исход процеса промене свести – постајемо маса јефтиних робова.
Навешћу само једну последицу овог програмираног сиромаштва у сфери спорта: много наше деце, релативно талентоване, одлази у иностранство са мање од двадесет година да прода тај спортски таленат. Новац који добију за то представља цркавицу за њихове послодавце, али за њих је тај новац цео свет. И тако, у годинама када треба да сањају како постају велики фудбалери, кошаркаши или ватерполисти, они се задовољавају том цркавицом, јер долазе из земље у којој су их научили да једино новац има вредност и да је новац све. Самим тим, они запуштају свој таленат. Неколико година касније, тако запуштене, послодавци их шутају назад у домовину, као полуфабрикате. Готово угаслог талента кога су запустили јурећи за оном цркавицом, ти наши људи сада покушавају да у домаћим клубовима некако ,,спасу” каријере тј. да постану нешто што може поново да се прода напоље.
Програмирано сиромаштво, стварање нарциса загледаног у себе уместо човека књижевност који тумачи свет, укидање националног поноса и било каквог другог поноса који није у дослуху са транснационалном олигархијом, све то утиче на опадање интереса за студије српске књижевности. Тако постаје јасно да то опадање интереса није никакав ,,природни” или ,,демографски” феномен, већ програмирани процес који настаје као последица деловања унапред подешених параметара. Зато се групе за притисак јавно радују резултатима тог процеса, надајући се да ће у крајњем исходу овај процес довести до ликвидације човек књижевности (или личност како га зовем у својој књизи Kњижевност и коментари). Не треба да буде ни професора који би ученике уводили у вештину тумачења света и књижевности, а ни студената који ће их сутра заменити; треба да буде једино бесловесних плаћеника којима ће управљати путем новца.
“Не треба да буде ни професора који би ученике уводили у вештину тумачења света и књижевности, а ни студената који ће их сутра заменити; треба да буде једино бесловесних плаћеника којима ће управљати путем новца.”
За крај, посветимо неколико речи и пасивним кривцима за одвијање овог процеса ликвидације националне књижевности и човека књижевности. Ти пасивни кривци су људи са катедри за српску књижевност, међу које спадам и ја сам. Ако смо заиста довољно квалификовани за проучавање и тумачење српске књижевности, онда је свакоме од нас ово што сам написао, добро познато. Требало би да се запитамо: да ли смо учинили баш све да се изборимо и за ту децу и за спас српске књижевности? Ја мислим да нисмо.Нисмо, јер нам већини нас недостаје осећање да је српска књижевност мисија, а не посао или каријера; недостаје нам спремност за жртву сопственог времена и новца, и, наравно, недостаје нам личне иницијативе и предузимљивости. Све то што нам недостаје, говори да ми, на жалост, у овом тренутку нисмо на висини књижевности које предајемо, нити писаца које изучавамо. И ако се то не промени, има неке правде у томе да нам се та књижевност и одузме.
И зато морамо да се прво променимо ми.
И променићемо се, бар неки од нас.
Извор: Novi polis (одломак)
