Дечији психолог Милица Новковић је кроз праксу дугу преко четири деценије увиђала разне аномалије савременог начина васпитавања деце. Цео живот трагала је за путевима који воде до љубави и истине. Неретко је истицала да породице више нису здраве због једне и главне препреке, то је васпитање и дресура казном и наградом (уценом), а такав модел оставља трајне последице на дете и касније на цело друштво.
Обогаћена невероватним животним примерима и причама током дугогодишње праксе и рада на терену, школама и вртићима, детаљно је објашњавала зашто је дошло до разарања породица.
Деведесетих година прошлог века у све земље у транзицији прво је устоличена промена у васпитању, како би се традиционално васпитање заменило „плишаним“, а до тада постојала су два васпитна модела – класична казна и лепа реч.
– Деца су знала правила која су морала поштовати, некада милом, некада силом. Иако је било страха од штапа деца су временом разумевала да су правила неминовност. У таквој породици било је и више љубави према деци и више поштовања деце према родитељима, одраслима.
Увек се залагала за стваралачко васптање.
– Стваралачко васпитање без казне и награде је потпуно по Христовом јеванђељу. Детету је потребно да поставимо границе, 21. век тражи доброту, религиозност, поштење, а то се може постићи само љубављу. Породица која је успела да уђе у стваралачко васпитање, која је утемељила свој живот на љубави и доброти, постала је оригинална, нова, увек свежа, непоновљива, слободна, увек у складу са божанским принципима.
Већ смо имали рушење породице уназад неколико година и нов начин васпитања. Добили смо наказно и накарадно васпитање, које ја зовем плишано , а Чеси и Словаци „меко“. Деветесетих година заједно са демократијом су нам га понудили уместо традициолног одгајања, за које не можемо да кажемо да је било баш тако насилно, више је онај татин штап или мамина варјчака била претња. Али, прогласили су нас насилним и суровим. Јако смо се искомплексирали. У традиционалног породици су се јасно знали модели васпитавања – рад, ред, знало се шта се сме, а шта не сме.
Мора да зна шта га очекује и шта се од њега тражи, јер су свет и живот врло компликовани. Породица напушта деведесетих ауторитативни васпитни систем и препушта се плишаном. Стално су претили и говорили како мора штап да се укине, а сведоци смо да је са новим моделима васпитања дошло и много више насиља. Уместо да нам је боље, нама је горе. Нама је неко подвалио. Дакле, уместо штапа смо добили шаргарепу.
Након свих промена у одгајању детета који су потекли од светских стручњака из разних светских институција, приметила је да су малишани постали несносни.
– Kроз три године у вртићу схватила сам да су деца постала несносна, посебно откако смо почели да примењујемо позитивно условљавање и блага принуда. Видите како је то смишљено. Ви сте обичан родитељ који барата штапом и претњама, а они наметну онда неке стручне, високопарне изразе. Па сад ти мисли шта ти је то. А ја вам кажем да није ништа. Наше генерације су радиле из страгана. А сада су уметнули интерес између детета и рада – ако покупис играчке, добићес…Дете на крају почиње вас да условљава, док момента када обрне коло, изгибили сте битку у васпитању.
Подвлачила је да деца врло лако уочавају и схватају ствари, те да родитељи не примете како их малишани „преваре“.
– Тада дете само проширује границе своје слободе и ту је крај. То је почетак анархије, када дете почиње да господари породицом, када може све да уради и све да каже, а није му све на корист, јер не зна. Дошао је на свет и тражи да све буде уређено, да га мама и тата упознају са законитостима живота, а он то није добио.
Сматрала је да је тако „плишано-меко“ васпитање полако традиционалне породице урушавало изнутра.
– Родитељи су наивно поверовали да је позитивно условљавање, та прастара „шаргарепа“ збиља нешто ново, да је то љубав. Данас су родитељи постали лоше слуге својој деци, а деца њихови још гори господари. То су нове улоге у породицама нашег времена, које су само логична последица плишаног васпитања и истовремено законом забрањеног штапа, истицала је професорка и објашњавала:
– Kада дете позитивно условите говорећи: „Ако поједеш, ако покупиш играчке, ако седнеш на ношу, ако се брзо спремиш за вртић…даћу ти тач телефон, слаткиш, цртаће, игрице, нову играчку, лажно оправдање“… Онда је сасвим нормално да добијете похлепно дете, које ништа неће да ради ако нема интерес. Према томе шаргарепа, коју сваки родитељ, нарочито мајке, умећу између детета и рада негује мито и корупцију, а не љубав. Где је интерес, ту љубави нема.
Kада му први пут нешто не дозволите, узвратиће вам класичном казном, која је родитељу забрањена.
– Похлепно дете постаје агресивно јер када му први пут кажете.“Не, не може, не, не дам, не немам…“ Дете вам узвраћа баш оном класичном казном, која је родитељу законом забрањена. Може, јер дете зна да је друштвено презаштићено, дечијим правима, да нико не сме да викне, а камоли да га удари. Тог тренутка улоге су замењене, дете постаје диктатор, родитељ послушни слуга. Похлепно и агресивно дете је и лењо. Неће да ради у кући, око себе, неће у вртић, неће да учи, да испуњава нормалне породичне обавезе.
Родитељу не преостаје ништа друго него да се прави као да је све нормално, да је дете центар његовог живота, центар света, а малог диктатора можеш умилостивити само поткупљивањем, којим успеваш да га контролишете како би било шта урадио или послушао.. Та контрола временом опада, јер већ у пубертету контролу преузимају вршњаци и друштво.
– Kао што видите није све као што изгледа. Нису маме и тате вољно поставиле дете на врх непостојеће породичне пирамиде. Они су само некритички прихватили наметнуто плишано васпитање и добили све оно чему су се најмање надали. Све остало се догађало и догађа без њихове воље. Резултати? Пате родитељи, пате и деца, „шаргарепа“ лудује, а друштво жење олују.
Открила је да откако су деца добила бројеве да могу да пријаве своје родитеље уколико добију батине или им упуте ружну реч, тада је почело ратовање у породици. Kада је у Словенији изгласан тај закон, одузето је преко 1.450 деце.
– А ко то сме нама да одузима децу, осим уколико нису угрожена и запуштена? Где их воде, да ли их тамо неко боље васпитава? Не. Него ће нам Центри за социјални рад одузети децу и послати их у хранитељске породице или дом, прогласивши родитеље да су неподобни, јер су нам деца агресивна, похлепна, лења тврдоглава. Презаштићивање детета је донело можда и највише зла – био је њен закључак.
Где нема љубави, пажње, поштења и разумевање, глад за материјалним, доказивањем и прихватањем је непресушна, имајте то на уму.
