Не мисли као ја! Па, шта? Хули на Бога! А ти не хулиш својом мржњом на љубав Божију? Зашто толико допуштамо сами себи? Зашто толико повлађујемо себи, а према дугима смо сурови? То би требао свако да се пита у овим данима драги моји. Претерасмо. Станимо. Суочимо се са својим страховима и ако то искрено урадимо видећемо да нема разлога да будемо такви какви јесмо и да стално тражимо кривца изван себе.
Не тражимо кривца ни у себи, ни изван себе, не промовишимо испаштање као меру односа са Богом. Јер Бог је љубав. Он не жели никоме да се свети, он нам је дао спасење на крсту, распећем. Умро је за нас да бисмо ми вечно живели у радости Васкрсења. Па шта ми радимо људи моји? Докле више?. Доста више злоупотребе имена Божијег и заклањања својих немоћи.Свога незнања иза вере.Вера ако није просвећена, ако је заслепљеностима и разним другим бесмислицама и ако се своди на прогон неистомишљеника, то није вера. То је наша умишљеност о Богу. О човеку. О животу.
Прозборимо са собом и одлучимо се да будемо благовесници Царства Божијега, а не злосутници пропасти рода људскога.
Проф. др Љубивоје Стојановић
