Први текст Новога Завета, „логије“ које је на арамејском написао Матеј – о чему ће детаљније бити речи у посебном поглављу – био је одмах преведен на грчки и тек потом је био распрострањен. Али, и целокупни Нови Завет, који је оригинално био написан на грчком, био је преведен на језике тадашњег доба, како би се хришћанска вест проширила „по свој земљи“. За Цркву се превод Светога Писма већ по себи подразумева. Овде наводимо само најдревније преводе, јер они имају велики значај за историју текста Новога Завета. Први преводи потичу из 2.века, па су према томе старији и од великих познатих грчких кодекса. У наставку ће укратко бити речи о најзначајнијим древним преводима.
а) Латински преводи
Не знамо тачно када и где је настао први латински превод Светога Писма. Иначе, превођење се није свуда чинило неопходним, бар што се тиче Рима, где се говорио грчки за време првих векова хришћанства, али је било неопходно и нужно у Северној Африци. Зато многи истраживачи верују да су баш тамо настали први преводи на латински језик. Међутим, ипак није извесно тачно врме њиховог настанка. Опште је прихваћено да је већ током 2.века већ постојао латински превод, али јасна сведочанства о постојању превода потичу тек од Тертулијана и Кипријана (3.век); Августин је, касније додуше, узнемирен због пометње до које може доћи због постојања многобројних превода, а Јероним узвикује да постоје толики преводи, толики рукописи!
На основу једног цитата Августиновог дела De doctrina christiana (О хришћанској доктрини) (2, 21-22), у коме се каже да од разних превода он даје предност италском (Itala), сви древни латински преводи заједнички се називају Itala. Погоднији је, међутим, назив Vetus Latina (древна латинска верзија). (…)
Како би се избегла пометња коју је изазвала појава великог броја превода у току 4. Века, папа Дамас (366-384) наложио је познатом тумачу Светога Писма, Софронију Јевсевију Јерониму да изради јединствени латински превод Светога Писма. Јероним је, захваљујући свом добром познавању античких језика, дао значајно и вредно преводилачко дело. (…) Не знамо којим грчким рукописима се користио, но у сваком случају, по мишљењу стручњака они су припадали александрујском типу текста. Превод целог Старог и Новог Завета завршен је 405. године али тек много касније, у 8.веку добио је назив Vulgata (кини), кога је задржао током средњег века. (…)
б) Сиријански преводи
Најстарији од сиријанских превода о коме поседујемо податке припада 2. половини 2. века и представља синтезу, или сагласје које је извршио Татијан, Диатесарон (кроз четири јеванђеља), како нас обавештава Јевсевије (Црквена историја, том IV 29, 6). Ово дело је изгубљено, а оно што о њему знамо потиче од Јефрема Сиријског чије се дело сачувало делимично на сиријанском, а делимично на јерменском језику.
Претпоставља се да је крајем 2.века настао и превод сва четири одвојена јеванђеља, који се обично назива „Јеванђеље одвојених текстова“, за разлику од Татијановог текста, који се назива „Јеванђеље помешаних“. Овај превод сва четири одвојена јевађеља зове се још и Vetus Syra. (…)
Од почетка 5. века почео је да преовладава сиријански превод јединственог текста који је касније добио име Пешита (Peschitta), или Пешито, како га изговарају јаковити, односно како га изговарају хришћани западне Сирије. Овај назив има значење: једноставан (превод), или, по другом тумачењу, општи. По овом другом тумачењу, Пешита има исто заначење као латинска Вулгата. У новије време много се расправља о томе ко је преводилац, или преводиоци Пешите, али се још није дошло ни до каквог одређеног закључка. (…)
в) Остали древни преводи
Коптски. Коптским се назива језик који се развио од староегипатског језика. (…) Први коптски превод Новога Завета настао је на сахидском дијалекту: прво је то био само делимичан превод, у 3.веку, а целовит превод Новог Завета настао је у 4.веку. (…)
Готски. Готски превод је настао око 380.године, а његов аутор је „апостол готски“, еписком Вулфила, који је и изумео готски алфабет. Овај превод представља настарије књижевно дело на неком од германских језика. Сачувано је 8 рукописа, од којих је најзначајнији сребрни кодекс (Codex argenteus) који је написан сребрним мастилом на пурпурном пергаменту.
Јерменски. Провобитно порекло јерменског превода није сасвим јасно, али га неки истраживачи, због његове прецизности, називају „краљем превода“. Према једном извештају, Месроп (439), који је изумео и јерменско писмо, уз помоћ јерменског католикоса (поглавар јерменске Цркве) Исака Великог (350-439), превео је са грчког текст Новога Завета. Међутим, према другом извору, текст Новога Завета превео је са сиријанског сам Исак Велики.
Старословенски. Старословенски превод је настао у 9. веку и потиче од двојице браће из Солуна, светитеља Ћирила и Методија, који су изумели и писмо, такозвану глагољицу. Старословенски превод је настао на основу византијских рукописа. Питање, да ли су византијски рукописи садржали интегрални текст сва четири јеванђеља или су били еклоге, мишљења стручњака се разилазе. (…)
Црква никада није прекидала своје дело превођења књига Светога Писма. Данас је целокупни Нови Завет преведен на 880 језика (…). Целокупно Свето Писмо (Стари и Нови Завет) преведено је на 355 језика према последњим подацима у билтену Библијских друштава. На тај начин се, захваљујући све већем броју превода и даље врши велико мисионарско дело свих оних који исповедају хришћанство, па се јеванђелско сведочење шири с краја на крај света.
Проф. др Јоанис Каравидопулос, Увод у Нови Завет
