Питање црквене просвете, васпитања и образовања је данас један од најтежих проблема са којим се суочава наша Црква и оно се не може ваљано разматрати изван свеукупног црквеног живота, историјског и културног контекста. Јер, како Црква у целини функционише тако функционише и Њено образовање. И површна анализа показује да је постојећи систем васпитавања и образовања у црквеним школама у кризи. Та криза је сразмерна кризи самог црквеног и православног идентитета. Она је условљена како спољашњим тако и унутрашњим факторима. Добија се утисак да Црква са својим велелепним храмовима, непроцењивим сакралним благом, богослужењем, са бројним парохијама, епархијама, манастирима, црквеним школама и другим институцијама, са све богатијом литературом, часописима, листовима, употребом медија, са толиким бројем образованих епископа, свештеномонаха, свештеника, монахиња, теолога и професора, једноставно није у стању да на делотворан начин шири своју мисију. Њен глас све мање делује уверљиво и убедљиво. Скоро да не делује ни узнемиравајуће. Наша Црква очигледно трпи прогресивну секуларизацију која Цркву разара споља и изнутра. Чини ми се све да се неутралише деловање и мисија Цркве у свету, или, да се преусмере на споредан колосек. Просто да се се реализује Јеванђеље. Процес секуларизације Цркве манифестује се у тежњи да се Православље сведе, на ниво природне религије, на традиционализам и део националне идеологије, вера на индивидуалну психолошку побожност а Црква на збир религиозних институција. Оно што људи данас чују од „званичне“ Цркве држе да за њих није животно важно па решења и одговоре за своје конкретне проблеме живота траже на неком другом месту. Унутар саме Цркве дошло је до преваге институционалних над личним односима. Сукобљавају се клирократска и демократска начела. Живот верујућих и неверујућих суштински се не разликује. Посматрано споља, стиче обратан утисак да се Православље ревитализује. Повећава се број епископа, свештеника, монаха, монахиња. Обнављају се порушени и подижу нови храмови. Црквена литература доживаљава свој велики препород. Велики је број оних који желе да студирају теологију. Увећан јс број крштења и венчања, слава и водица, сахрана и других треба. Према попису из 1991. године занемарив је број Срба који се нису изјаснили као православни. Зар то све не говори супротно од онога што сам мало пре рекао? Ипак не. Природна религиозност (или свођење Православља на природну религију) се заиста обнавља. Умножавају се „религиозна добра“ и њихови „потрошачи“, шири се религиозна свест. Али и поред тога црквени стил живота и начин мишљења готово да тапка у месту. Признајем да није лако повући „демаркациону“ линију између религиозног и црквеног – они се вероватно сукобљавају у сваком православном хришћанину -, међутим, то двоје треба битно разликовати. Религиозност је својство природе „старог“ и палог човека. Црквеност тражи „новог“ човека у Христу. Црквена личност и религиозан човек нису исто. Између природног homoо religiosus-а и црквене личности постоји фундаментална разлика.
Поставља се питање да ли савремене црквене школе васпитавају и образују црквену личност, да ли доприносе изградњи Цркве као тела Христовог, или пак религиозног човека који је данас хладан и индиферентан, суровог професионалца религиозног култа и даровитог произвођача „религиозних добара“ и устројитеља религиозне свести, која је најчешће паганска, магијска, конфесионална па и фанатична? Бојим се да наше црквене школе, захваљујући систему васпитања и образовања, више стварају религиозност него црквеног човека. Систем васпитања и образовања, који још увек преовладава у нашим црквеним школама, Укључујући школску и парохијску катихизу тамо где постоjе, у суштини су копиjа протестантских и римокатоличких образовних система и институција, и то оних које су и они сами већ одавно одбацили или превазишли. Знање које се стиче у таквом систему је знање као „информација“. Речено језиком савремене педагошке науке, постојећи образовно васпитни систем заснива се на моделу ниже информацијске обраде. А то значи да оно и као „информација“ није потпуно. У овом систему су, дете, ученик или студент, пасивни објекат васпитања и образовања, „табула раза“ у коју се споља утискују одређене информације о Богу, Цркви, вери и животу. Једини субјекат васпитања је наставник, катихета или професор, зависно о којој је школи реч. Они преносе и дају готове информације а ученик је дужан да их запамти, меморише ради касније репродукције и понављања. Успех, или неуспех, ученика искључиво зависи од тога колико је у стању да понови. Образовање се своди на интелектуалну димензију, на стицање и гомилање готових информација, на „бубачење“ „објективних“ чињеница, формула и дефиниција, које се брзо заборављају.
Шта је извор образовног садржаја у црквеним школама? Библијски текст и хришћапска литература који су се путем логичких операција и научних метода систематизовали у разне науке, катихизисе, догматско-етичке приручнике у форми утврђених ставова. Стога се образовање састоји у учењу текста, разних форми црквеног живота, на понављање и пропагирање утврђених и дефинисаних судова, на убеђивање и доказивање (логичко и психолошко) исправности и ваљаности тих ставова, форми и дефиниција, уз истовремено оспоравање (опет логичко и психолошко) других доктрина које су изведене из истих извора путем истих логичких операција. То има далекосежне последице. За мерило и критериј истине се проглашава писани текст (Јеванђеље, канон, догмати, типици, устави, вероисповедања). Православље се тако претвара у идеократски систем у строго кодификовану правну и религиозно-моралну доктрину. Своди се на систем забрани и казни. У таквом систему Бог је или садистички ауторитет или први принцип логичког мишљења, радна хипотеза, помоћу које се онда тумачи и објашњава све остало. Ова „објективизација“ тајне Цркве редукује Цркву на религиозну институцију где јој дају идентитет утврђени ставови и пропозиције. Тада се обоготвори текст, канон, догмат, форма и слично. Црквеност се, у таквој ситуацији, једино мери квантитативно: испуњавањем датих норми, чувањем ритуала и култа посебно њихових форми и безусловним прихватаљем утврђених сгавовакао мерила истине.
Увођењем и употребом научне методологије и критериологије у теологију, затим научна тежња за специјалистичким знањима и предметима, учинили су да се теологија разбије у посебне богословске предмете, који су данас постали независни један од другога. Сваки има свој метод и посебни циљ и не обазире се на друге богословске науке. И тако се православна теологија, као свеобухватно и целовито виђење света и живота, богословље „као хлеб живота“, расточила у поједине специјалистичке предмете, постајући мртво слово и јалова доктрина. Истина, на нашем Богословском факултету дошло је до значајне обновс аутентичног православног богословља које је животно и егзистенцијално. Штампају се и преводе радови великих теолога прошлог и овог века. Све је више часописа који изражавају истински дух и природу Православне Цркве. Но, све то није битније изменило окоштали систем и институције наше црквене просвете. Оно што је најгоре, је да богословље не извире из црквеног искуства. Укорењено је мишљење код многих да је савремено неопатристичко богословље у пракси непримењиво, да је то „сува теорија“ која нема везе са конкретним животом. Можда у таквом ставу треба тражити узрок оваквог стања у црквеној просвети. Ако богословље не извире из црквеног искуства и опита, ако није пракса и практично, ако је изгубило сотиролошки карактер чему онда оно служи? Изгледа, само научној сујети појединих теолога и професора, како је то приметио Александар Шмеман.
У нашим богословским школама се проучавају страни језици и други небогословски предмети. Многе од тих наука далеко заостају за најновијим достигнућима из тих области. Језици се уче помоћу метода из прошлог века. Зато свршени богослови и дипломирани теолози не могу да користе литературу на тим језицима. Они који заврше друге школе чине то успешно. Најновија достигнућа из богословских наука још нису укључена у постојеће програме у богословским школама. Овакво образовање нужно поприма конфесионални карактер где се Црква поистовећује са „конфесионалним“ (вероисповедним) телом. Превиђа сс да конфесионализам уништава Цркву те стога Православље није и не може бити конфесија.
Није потребно наглашавати колико су у наше време неопходни, унутарцрквени, међуправославни, па и екуменски дијалог и да је за ту свету ствар неопходно образовати и васпитавати људе. С друге стране сведоци смо да је тај дијалог угрожен многим факторима, пре свих, етнофилетизмом и етноцентризмом, који подривају саборну свест и савест Православља. Да ли црквеном, међуправославном и екуменском дијалогу доприносе образовни програми у нашим црквеним школама или не? Бојим се да не јер и у том смислу они пате од „аутокефалности“, схваћене у смислу самодовољности. Колико се њихова самодовољност манифестује у односу на друга, нецрквена, знања и искуства, исто толико се она показује нажалост, и у односу на искуство и знање, васпитање и образовање, других помесних Православних Цркава, а да не говоримо о другим хришћанским конфесијама и деноминацијама. Наши свршени богослови, дипломирани теолози, па и доктори теологије веома мало знају о проблемима, животу и раду, богословљу и васпитању, и устројству других помесних Православних Цркви данас. Изузетак чине они који су се тамо школовали. На сву срећу њих је, из године у годину, све више. Оно што рецимо, млади људи науче у нашим школама о Римокатоличкој, Англиканској и Протестантској Цркви (конфесији) углавном је површно, селективно, идеолошки обојено и најчешће нетачно. Како онда ти људи могу водити стваралачки и плодотворан дијалог са онима, или оним, што не познају, све једно о коме је или чему реч? Разуме се никако. И не представља ли то издају Православља? Поставља се још једно питање, које тражи одговор: нису ли наши постојећи образовни програми један од узрока, свакако не и једини, што данас долази до доминације „националног“, „традиционалног“ и „регионалног“ над црквеним, католичанским, васељенским? Није ли посебно постало важније од општег? Зар то није један од узрока што данас, мање више сви, више држимо ватрене и патетичне „родољубиве“ и „патриотске“ говоре, него што говоримо о Христу и новом човеку и животу у Христу? Зар не трошимо више енергије у остварењу „националних“ и „државних“ интереса „свога народа“ (као да сваки народ није наш!), него да тај народ уђе у Цркву као литургијску заједницу? За то време многи из „нашег народа“ одоше у секте, религиозне мондијалисте, агностике, сатанисте и бројне друге окулисгичке, астролошке, врачарске и демонске заједнице и удружења? Ко за то треба да сноси одговорност, и то највећу? Ми!
Који су циљеви образовања у нашим богословским школама?
Главни је и готово једини циљ, стицање стручне спреме (квалификација), дипломе за попа и друге службе у цркви.. Када се тај циљ оствари, тада најчешће, престаје сваки интерес за богословљем и науком. Људи тада почињу да се баве питањима „од којих се живи“. Богословљем могу да се баве „професори“. Пошто они од тог посла „не могу да живе“, принуђени су на „допунске делатности“ које се „хоноришу“ и од којих се живи. Зато и они, част изузецима, с муком и безвојвно преносе ово знање, које су давно стекли (док су стицали диплому) и „конзервирали“ у скрипте и уџбенике. О материјалном положају п условима живота у нашим школама не треба ни говорити. Свуда и на сваком месту у нашој Цркви има средстава за пристојан и раскошан живот а за просвету нема ни за голо преживљавање.
Какво је образовање такво је и васпитање. И оно не може да издржи озбиљну црквену проверу. Оно више подсећа на војничко него црквено васпитање, где доминира крута дисциплина, прописана разним „Уредбама“. Професори и васпитачи су недодирљиви и неприкосновени ауторитети, чак институције. Ту не постоје лични односи између васпитача и васпитаника, благодатни однос отац-син, или су сведени на најмању меру, већ јуридички и институционални однос: предпостављени и подчињени. То проузрокује код васпитаника страх, полтронски, поданички морал и менталитет. Зато ти млади људи једва чекају да се ослободе тих школа и у дубини свога бића бунтују против таквих садистичких ауторитета. Што је најгоре такво образовање и васпитање и Бога претвара у „џелата“ а православље у „џандарску“ веру, што касније, овакви васпитаници, и сами спроводе и репродукују. Није нам утеха што је то данас свеопшта појава у школама. И није случајно да се појављују књиге под насловом Доле школе и Школа као болест. Далеко сам и од помисли да негирам ред и дисциплину у нашим црквеним школама, још мање да критикујем професоре и васпитаче у њима, јер знам да су одговорни и часни људи. Намера је да се укаже на структуру, програм и природу дисциплине и поретка у њима. Стиче се утисак да они у многоме подражавају световне структуре, програме и војнички карактер дисциплине, која се испољава као моћ (принуда и присила) једних над другима. За разлику од те, Црква зна само за дисциплину и власт љубави, сведочења и служења, једних другима, користећи при том начело икономије. Историја Цркве пас стално опомиње да је Црква увек губила када је власт тумачила и користила као моћ и принуду, а било је таквих тренутака, а да је највише добијала када је свој ред и поредак заснивала на власти љубави и служења. Наше време, као ретко које, баш потребује, да се црквени ред и поредак темељи на начелу љубави и служен>а, а не на безличним законима и Уредбама. Ако треба да постоје одређена, утврђена, правила, уредбе, устави, норме и закони, они не могу да одређују природу Цркве, самим тим ни црквених школа, већ мора бити обратно, да природа Цркве одређује њихов карактер.
Теолошки погледи
