Оно што је требало да важи за јутро, нама већ данима прелази у тражење и препознавање и јутра и дана, уопште ичега осим овог лужинастог кјароскура: „магла свуда, магла око нас“, како је пророчки пјевала Јосипа Лисац.
Што се тиче укључених аларма – код нас, као и увијек, или је аларм закључан, или га окрену на највишу скалу, па чак и од смога настане највећи државни непријатељ (схватило се и на овом поднебљу да је онај неопипљиви, у магли скривен, највећа пошаст али и сјајна прилика за разна друга „замагљивања“), као не тако давно, грозоморни, невидљиви вирус. Па тако, умјесто да се јавност мало релаксира, почиње хистерија, застрашивања у обланди „превентивних упозорења“, ха-бу, бу, бу, бу, страшно, не излазите, кардиоваскуларни, астматичари, дјеца, труднице, хронични, на концу – боље да нико не излази на улицу. Колико је такав душебрижнички маневар бенефит за наше психо-физичко стање, и лаик може закључити. Али, од пулмолога до метеоролога, од депутата до бирократа и осталих тата мата за застрашивање ex cathedra (испаде да стручњака имамо на претек), сви се утркују да нам објасне колико је ПМ2,5 штетан за здравље. Ма хај’те, зар немамо већ обојене скале на препаметним телефонима?
Оно што мене у цијелој овој магли некако највише плаши, јесте да ми се она чини попут неке материјализоване параболе свеопште замагљености и зачепљања наших дишних алвеола, наравно, оних егзистенцијалних. Живимо у времену свеопштег смога и сивила, магле, прије свега оне која се продаје, истина, све више будзашта: ко више вјерује у то да је крива температура, ложишта, издувни гасови, ко вјерује да уопште метеорологија јесте она богомдана, ко вјерује у то да се о нама истински скрби, ко вјерује да…
ико још истину говори ради саме истине или зарад било какве филантропије?
Можда има још таквих, но… плашим се да смо на ивици колапса свега здраворазумског, плашим се да смо загазили дубоко у димензију опште инверзије вриједоносних система, плашим се да је реторика завладала свијетом, упљувана, шупља, арбитрарна, цинична, те да живимо, дословно, један театар апсурда (чекајући Годоа, свако свог). Као да у сваком сегменту наше реалности, која постаје све више сервирано ћошкаста, без кривина, дубина и набора, стоји по један тројански коњ из којег искачу Данајци. А њих се, требало би тако ваљда, плашимо и кад дарове носе.
Све што по крововима виче како јесте „за добро људско“ – од звецкања оружјем и силе новчаних донација да се спасу они који Европу од пошасти бране (од страшних, исконских душемрзитеља цивилизације европске, баћушки који у имагологији Господина Просвијећеног Европљанина, канџија слабе и смрди на вотку, са звијездом петокраком урезаном на челу), до сорошких демократа, билгејтсовских филантропа који много воле да кувају по фармацеутским аламбицима, до историографских пузли које се слажу како се коме допадне, до каменовања патријархата као да га је сам ђаво избљувао само да би свима у демократске тоге огрнутима, а нарочито свакој жени овог свијета напакостио, до осталих идеородних галиматијаса… па стварно је потребан позамашна регимента оџачара да све ово добро почисти.
Копља се ломе, све пршти, ко је крив за маглу и ко је крив за то што антидот није осмишљен… ех, ех, ех!
Кад бисмо постали мало буднији над свим маглама које пријете да од ње ослијепимо сасвим (драги Сарамаго), ова маглуштина би нам била провидна као целофан папир.
Сума сумарум.
Како се своде рачуни, подвлаче црте за крај још једне магловите године, и ја сам то, кратко колико сам могла, учинила.
Али, нити се видим (подразумијева се), а ко ме слуша помислиће да сам превише сум(п)орним унутрашњим маглама омамљена. Теорије… завјере, завјесе, засједе. Или како су то лијепо дефинисали – намјере.
У сваком случају, желим срећну нову (камо среће да је нова) годину, са мање омаглице и више звијезда на своду небеском. Или барем оном једном, како рече Црњански – „Бескрајни плави круг. У њему, звезда“. Амин!
