Међутим, лексема венац, поред наведеног основног, има и друга пренесена значења („а. слава, симбол славе, и б. нешто што се добија као награда“ – Речник САНУ). Опсег њених лексичких значења знатно је шири од понуђеног руског еквивалента венок. Према РСАНУ, венац је полисемична лексема са 19 издиференцираних значења, од којих су за нас потенцијално битна следећа: „2. у круг уплетени или нанизани разни плодови и др., сплет, ниска, низа, 3. а. низ лица, предмета или појава, распоређених обично кружно, б. скуп, низ, збир одабраних лица, предмета, догађаја, 7. а. царска, односно краљевска круна као знак владарског достојанства, б. (обично у мн.) круна која се ставља младенцима на главу приликом црквеног обреда венчања, венчило, 19. девичанство, девојачка невиност“. РСАНУ констатује и следеће фразеологизме: трнов венац – „мучеништво, страдање“; венчати се мученичким венцем / примити, стећи мученички венац – „стећи славу мученика“ и вити, оплести венац нечему – „прославити, похвалити некога/ нешто“.

У преводу Новог завета на савремени руски језик, како се обавештавамо из Симфоније, лексема венец присутна је 18 пута (Мт. 27, 29; Мк. 15, 17; Јн. 19, 2, 5; Јаковљ. 1, 12; 1. Петр. 5, 4; 1. Кор. 9, 25; Филипљ. 4, 1; 1. Сол. 2, 19; 2. Тим. 4, 8; Откр. 2, 10; 3, 11; 4, 4, 10; 6, 2; 9, 7; 12, 1; 14, 14), док руско народно венок налазимо на само једном месту, при помињању венчића од трава који се приносе на жртву Зевсу (Дап. 14, 13). Код јеванђелиста овом лексемом именује се венац от трња. Трнов венац, како се обавештавамо код М. И. Чернишеве, у руској иконографској традицији приказиван је у сижеима „Прослављење крста“ (венац од трња на крсту) и „Престо приправљени“ (трнов венац са десне стране Јеванђеља), док је око Спаситељеве главе изображаван знатно касније (од XVIII века), под утицајем римокатоличке традиције. У апостолским посланицама сусрећемо се са пренесеним значењима лексеме венац, одн. венец, чије је извориште у античким обичајима везаним за награђивање победника на стадионима венцима од растиња, који се супротстављају награди за победу у духовној борби (карактеристично је да у хришћанској ликовној уметности налазимо низ приказа давања венца угодницима Божијем као посебне врсте примања у рај, или лебдења венца изнад главе светаца, или држања венца у рукама као знак духовне победе), тако да венац симболизује вечни живот, награду будућег века, као у примерима: „Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће вијенац живота, који Господ обећа онима који га љубе“ (Јаковљ. 1, 12), „И кад се јави Архипастир примићете вијенац славе који не вене“ (1. Петр. 5, 4), «Они <се боре> да добију распадљив вијенац, а ми нераспадљив» (1. Кор. 9, 25), «Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах. Сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни судија» (2. Тим. 4, 8). У Откривењу светог Јована Богослова, слично, читамо: «Буди вјеран до саме смрти и даћу ти вијенац живота» (Откр. 2, 10), «Долазим ускоро: држи што имаш, да нико не узме вијенца твога» (Откр. 3, 11), «И на пријестолима видјех двадесет и четири старјешине гдје сједе, обучени у бијеле хаљине, и са вијенцима златним на главама својим» (Откр. 4, 4), «И видјех, и гле облак бијели, и на облаку сјеђаше Неко сличан Сину човјечијему, који је имао на глави својој златни вијенац» (Откр. 14, 14).
Стари завет на више места помиње «вијенац царски» (2. Сам. 1, 10; 2. Суд. 11, 12) као знак моћи и величанства (у пренесеном значењу исп. Пс. 21, 4; Пс. 89, 40; Пс. 132, 18; Јер. 13, 18; Јез. 21, 31). У преносном смислу, венац (у руском преводу, као и на претходно наведеним местима, употребљена је цсл. лексема венец, не рус. нар. венок) означава достојанство, част (Јов. 19, 9), мудрост (Приче Сол. 4, 9), седе косе (Приче Сол. 16, 31). Честите и побожне људе Бог овенчава милошћу и обиљем Својих дарова.
У хришћанској уметности венац се користио као симбол блаженства у царству небеском (на надгробним споменицима и рељефима), затим као симбол победе Христа над смрћу и грехом, коришћен је и у приказима Светих на иконама и реликвијарима у функцији ореола, као и у изображењима супружника, као знак светости њиховог брачног савеза.

Покушајмо сада да конотативна значења полисемичне лексеме венац повежемо са смисаоним акцентима Михаиловићевог романа.

Венац у значењу „украсни предмет кружног или овалног облика, исплетен од цвећа, лишћа и сл. (или сличан предмет од метала, камена и др.)“ се на симболичком плану асоцира са етнолошким слојем дела. Овај слој, међутим, у роману није нарочито наглашен (премда извесни догађаји јесу мотивисани предсказањима, сновима, враџбинама), његова радња добрим делом одвија се изван сеоске средине (Петрија је полусељанка-полурадница), а девојаштво као животно доба чији је венчић од пољског цвећа атрибут (као украс на главама девојака у ђурђевданским и ивањданским одбредима, или као симбол младине невиности у свадбеним обредима) у јунакињином казивању заузима скромно место. Венчић од цвећа могао је да буде и атрибут погребних обреда, најчешће приликом сахрањивања деце. Петрија јесте изгубила оба детета, једно већ на порођају, али то су тек две у низу недаћа са којима се у животу суочила.

Венац је на симболичком плану, као што смо уочили, везан за мучеништво, патњу, страдање, али и за славу будућег века у јудеохришћанском поимању. Мислимо да за тумачење Петрије као жене патнице, али и жене овенчане ореолом, има доста аргумената, и да оваквом интерпретацијом наслова целокупна симболика романа добила снажнију потврду.

Књижевноисторијски посматрано, Михаиловићев роман надовезује се на „патнички триптих“ српског „високог реализма“ који сачињавају дела „Патница“ Јакова Игњатовића, „Сељанка“ Јанка Веселиновића и „Сеоска учитељица“ Светолика Ранковића, само без њима својственог амбивалентног односа приповедача према јунакињама које су социјално репрезентативне, економски обесправљене, али морално инфериорне.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име