Свети Владика Иринеј Бачки, исповедник вере Христове, некако је остао заборављен у широј црквеној јавности. Разлога може бити више: један је чињеница да је од комуникстичко-богоборног режима он био проглашен за колаборационисту и „народног непријатеља“ и као такав није се смео јавно помињати, а други је природа његовог подвига.
Владика Иринеј Ћирић (1884-1955) био је пре свега и изнад свега тихи молитвеник пред Господом, трудбеник вечито погружен у рукописе, књиге, али и слике (његови пејзажи и портрети чувају се у Епархијском двору у Новом Саду, као и у манастирима Ковиљ и Бођани), у музику (бавио се компоновањем духовних песама), поезију (писао је песме), високо интровертована личност која се клонила сваке овоземаљске славе и почасти, ревнујући за оно вечно и непролазно.
Био је велики мисионар Цркве. Између осталог, подржавао је Православну народну хришћанску заједницу – покрет за духовну обнову српског народа који и јесте поникао на тлу Војводине, и више пута дао благослов да се у његовој Епархији 30-их година одрже велики богомољачки сабори. Савременици су га умногоме упоређивали са Владиком Николајем.
У годинама окупације чинио је све да паству своју заштити од репресалија, да заробљенима помаже, да децу избавља од тортура у логорима. Чак је и болницу основао у временима када је било тако тешко пружити састрадалну руку помоћи не очекујући ништа заузврат и не условљавајући ту помоћ овим или оним идеолошким ставовима и опредељењима.
Оно чиме је је посебно задужио нашу Црву јесу преводи богослужбених текстова на савремени српски језик. Даровити библиотекар Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима са претходно завршеним студијама теологије на Московској духовној академији и стеченим докторатом на Философском факултету у Бечу, потом доцент, ванредни и редовни професор Карловачке богословије (ова установа је у његово доба имала ранг факултета), владао је јеврејским, грчким, латинским, француским, руским, немачким и мађарским језиком. Са преводима богослужбених текстова почео је да се оглашава већ 1907. у часопису Богословски гласник, где је у наставцима, током две године, објавио преводе 43 псалма који се користе у дневном кругу богослужења. Од 1909. почиње објављивати преводе паримија, тропара, стихира и целокупних служби Месопусне недеље Педесетнице (укупно 38 превода). Од његових краћих превода који су се појавили у нашој црквеној периодици поменућемо и девет молитвословља објављених од 1922. до 1943., као и преводе 50 стихира, ирмоса, тропара, кондака и сједалних који се поју током седмичног богослужбеног круга (1936-1942). Епископ Иринеј Ћирић заслужан је за појаву првих преводних богослужбених књига на српском језику: Вечерње молитве. Нови Сад, 1922. (садржи девети час, вечерње, мало и велико повечерје); Служба Месопусне недеље, Сремски Карловци, 1925; Вечерња служба у Недељу свете Педесетнице. Нови Сад, 1928. Његов најзначајнији преводилачки подухват, без сумње, јесте књига Недеља свете Педесетнице. Празничне службе. Ујвидек, 1942., у којој је заступио све поретке и неизменљиве делове следећих служби: девети час; чин малог вечерња; чин великог (празничног) вечерња; мало повечерје; чин полуноћнице у недељу; чин празничног јутрења; први, трећи, шести час; изобразитељна и Литургија („Ред Божанствене и свештене Литургије, онаки као што је у Великој Цркви и у Светој Гори Атонској“, стр. 273-240). Овим преводом учињен је српској црквеној јавности доступан целокупни дневни круг богослужења, празнично свеноћно бденије и Златоустова Литургија. Постхумно је објављена и Архијерејска Литургија по белешкама блаженопочившег епископа Иринеја Ћирића, уз коментаре епископа рaшко-призренског Павла у листу Гласник – службени лист СПЦ, 1972, бр. 7, стр. 171-184. Напоменућемо и да су преводи епископа Иринеја Ћирића пропраћени и бројним филолошким и литургичким коментарима.
Његове песме одисале су дубином и искреношћу осећања. Занимљиво је да је и неке црквене химне Владика превео у стиху. Тако, свима нама добро познату песму Страдалне седмице „Чертог Твој“ препевао је овако:
Дворану красну гледам Ти, Спасе,
Ал руха немам да метнем на се,
Унутра ући да могу смело.
О Ти, који си светлости врело,
Одежду душе моје украси,
Светлошћу својом и мене спаси.
Радујмо се и веселимо се, јер Служитељ добри и верни, епископ Иринеј, нађе највећу почаст у Господа, прибројан би сабору Светих Архијереја српских, да га величају сви векови и сва покољења као стуб и тврђаву вере Православне.
