Ране богомољачке песме најчешће су настајале спонтано, у ситуацијама излива верског и молитвеног усхићења. Преносиле су се углавном усменим путем. Како се покрет развијао, тако су и песме биле све присутније и бројније, а почеле су да се појављују и у писаном облику. Прве збирке духовних песама познате су као Духовне лире и Песмарице. Аутори већине богомољачких песама остали су непознати: претпоставља се да су то били лаици – чланови богомољачких братстава, ређе монаси и свештеници.
Тематика богомољачких песама везана је за библијску историју, агиологију, хришћанску етику, за традиционалну народну побожност (ортопраксију). Тако, у збирци владике Николаја молитвене песме подељене су у више група: Јеванђелске речи, Приче и чудеса, Празници, Мученици, Светитељи, Разне духовне химне и песме, Молитве, Посмртне песме, Песме молитвене монаха Тадије1, Песме Богу и роду, као и Разне песме. У Молитвеној песмарици „Појте Богу нашему, појте“ у издању Епархије бачке налазимо сличну класификацију: Божићне песме, Песме о вери и животу у Цркви, Светосавске песме, Покајне и Васкршње песме, Видовданске и духовно-родољубиве песме. Музиколог Д. Ашковић издваја четири тематске групе богомољачких песама: (а) молитвено-покајне, (б) монашко-аскетске, (в) пастирско-поучне и (г) национално-историјске. Начин излагања у молитвеним песмама српских богомољачких братстава је (а) наративни (песме инспирисане догађајима из свештене историје Старог и Новог Завета, историје Цркве и народа), (б) дескриптивни (особито у песмама посвећеним представама о загробном уделу душа, затим у онима чија је тема свакодневни благочестиви живот – ортопраксија, или у песмама посвећеним великим светињама), (в) аргументацијски (у остварењима у којима се на популаран начин објашњавају извесне поставке православне вере) и (г) молитвено-славословни (песме посвећене Тројичном Богу, Господу Исусу Христу, Пресветој Богородици, Светима, бестелесним силама – анђелским чиновима).
По угледу на народну музичку традицију (посебно за обредне песме), и у богомољачкој је широко заступљен принцип хомологије, препознатљив по томе што стихови песме почињу истим речима, нпр: Слава Богу, слава вечном Цару,/ Слава Богу у Овчар-Каблару,/ Слава Богу у светом Јовању,/ Слава Богу и ноћу и дању,/ Слава Богу, слава Му на свему, /Слава Богу, слава само Њему.
Хомологија са рефренским припевом одликује и песме „Исусе благи и живоносни“, „Хвалите Господа, хвалите Га цари“, „Георгије мучениче“. У богомољачкој традицији има и остварења карактеристичних по рефренском окружењу – њихови стихови почињу рефренским претпевом, а завршавају се рефренским припевом, нпр. „Упокој, Господе, у вери почивше“, „Деца певају, певају, певају“, „Господе, Боже мој“. Неке од ових песама садрже фрагменте из богослужбених текстова, који се певају на мелодије Осмогласника (нпр. рефрен песме „Упокој, Господе, у вери почивше“ потиче из заупокојене службе и пева се на исту мелодију, рефрен песме „Кажи мени, ђаче, учениче“ потиче из Псалма 135. као елемента велике вечерње службе и има истоветну мелодијску реализацију, итд.); њихова улога састојала се у томе да богомољачким песмама придају већи степен легитимности и ауторитета. Наиме, ти уметнути текстуални и/ или мелодијски фрагменти представљали су спону између паралитургијског и званичног црквеног појања. Будући да су паралитургијске песме и настајале са претензијом да постану црквено признате и да заузму место у богослужењу, ови елементи су им додатно могли помоћи да у неким случајевима задобију и статус дозвољених богослужбених песама (углавном у функцији причастена).
Поред хомологије, и појава рефрена својствена је духовним песмама српских богомољачких братстава. Рефрен истиче поруку текста, а својим мелодијским контрастом наглашава основну мелодију песме. Однос између броја слогова у мелостиховима песме и њиховим рефренима најчешће је симетричан, као у песмама: „Божије се небо“ – рефрен: Марија се роди…, „Тројице Пресвета“ – рефрен: Зато сада сви у глас, „Говори, Господе“ – рефрен: Помози мом виду, помози мом слуху…, „Људи, ликујте“ – рефрен: Христос воскресе…, „Спаси Боже, људе своје“ – рефрен: Крст је сила и знамење…, „Два анђела шеташе“ – рефрен: Све Алилуј` Алилуј`…, итд. У овим песмама рефрен је настајао „наменски“, у функцији одржавања симетрије облика саме песме, засноване на односу мелостихова и рефрена. Мелодија ових рефрена је у већем јединству са мелодијом мелостихова него у групи песама које карактерише несиметричан однос рефрена према мелостиху. Њихов рефрен углавном је заснован на општепознатим фрагментима из црквене химнографије, нпр.: „Упокој, Господе, у вери почивше“ – рефрен: Упокој, Господи, души раб Твојих; „Хвалите Господа“ – рефрен: Алилуја!, „О, радосне вести“ – рефрен: Радуј се, Марија, радуј, благодатна, Ти капијо златна!
На плану формалне организације молитвених песама српских богомољачких братстава ваља указати и на карактеристична уводна обраћања – припеве-претпеве или упеве, познате у фолклорној традицији. Најчешћа таква уводна обраћања, која су истовремено и почеци песама, јесу следећи: „Богомољци, зашто не појите?/ Слуге Божје, кога се бојите?“, „Својој браћи у Господу,/ Монасима у Острогу“, „Ево пјесме од истине,/ Од Марије Магдалине“, „Браћо мила и сестре,/ Када смо се састали“, „Ево, роде, песме нове,/ Благодати Исусове“, „Чуј, народе, истина је цела,/ Што вам каже песма божанствена“, „Чуј, народе, нек` те Господ чује,/ Немој нико зато да тугује“. Претпеви су подржани истом мелодијом као и све остале строфе песама. Функција претпева није појачано наглашавана музичким карактеристикама. Препознајемо их само по карактеристичном обраћању песме слушаоцима. Текст претпева, другим речима, има улогу да укаже на важност излагања које следи, да припреми слушаоце и привуче њихову пажњу, али и да подстакне саме извођаче на певање.
Једна од веома заступљених појава у молитвеним песмама богомољачких братстава јесте и најављивање њиховог завршетка. Припев у овој позицији имао је улогу указивања на финале песме, често неопходно због обимности текста и потребе његовог уобличења у смислу додатног истицања поруке песме, доксологије или непосредног обраћања Богу, Богородици, Светима или верном народу коме је песма намењена, као и опраштање – поздрављање извођача са слушаоцима. Карактеристични финални припеви су: „И ова се пјесма завршава,/ А Господу нек` је вечна слава,/ У Царство нас усели,/ И с` нама се весели“, „А сад нек` је Теби слава,/ Свети Боже у три Лица,/ И нека је прослављена/ Наша мила Владичица“, „А сада ме испратите, небескога госта,/ Ја сам силан Михаило, нек` вам буде доста“, „Ова песма, брате, сестро,/ Сада се свршава,/ Ој, Исусе, Боже благи,/ Нека Ти је слава“, „Громовниче свети, ревнитељу врли,/ Мол` се за нас грешне, свече неумрли“, „Напослетку, смерно и скрушено,/ Наша срца к` Теби уздижемо,/ Христе Боже, помилуј и спаси,/ Да с` у нама љубав не угаси“.
Молитвене песме српских богомољачких братстава стваране су углавном на савременом језику. Ипак, међу њима налазимо и остварења на црквенословенском, као што су: „Слава во вишњих Богу“, „Вси јазици, восплешчите руками“, „Ликуј днес, Сионе“, „Воскрес Исус от гроба“, „Кољ славен“, „Царице моја Преблагаја“, „Мати милосердија“, „О, кто, кто Николаја љубит“. Ове песме су бележене и у молитвеним песмарицама штампане у њиховој фонетској транскрипцији. Њихово порекло је било најразличитије, а највише их је потицало из Украјине, као и из Чешке и Словачке2. Рукописи у којима се налазе најчешће су настајали у Мукачевској (Прикарпатска Украјина) и Прешовској епархији (Словачка). Ипак, има међу црквенословенским песмама и аутохтоно српских, као што је „Чудна јеси Помошчнице“, у којој се на више места („В патријаршеској обитељи јасно процвјетајеш,/ Јако солнце по всеј Сербској страње сијајеш“, „Осијај нас. Владичице, сушчих во тмје страсти,/ И избави народ сербски всјакија напасти“), а посебно у рефрену („Радуј сја, Помошчнице и Спаситељнице/ Рода сербскаго крестоноснаго“), потенцира патриотски елемент. На српску провенијенцију овог текста упућују и његове језичке одлике, нпр. на морфолошком плану презентски облици процвјетајеш, сијајеш ум. процвјетајеши, сијајеши (интерференција у творби морфолошке форме типа реинтерпретације, под утицајем српског презента), на графијско-ортографском – одвојено писање постфикса у повратном глаголу (радуј сја), под утицајем српског грађења и писања повратних облика, одвојено писање предлога повсјуду (по всјуду) (у циљу лакшег успостављања аналогије са српским свуда услед неразумевања црквенословенске лексеме всјуду), фонетске карактеристике текста (пјесањ, јерарси, даржу).
Веома је занимљива у језичком погледу и божићна песма „Нови Цар слезал је до нас“, која представља хибрид ненормативног црквенословенског и савременог српског језичког израза. У овој песми поједини стихови написани су на црквенословенском, али уз приметно нарушавање његове граматичке норме под утицајем српског језика („Нови Цар слезал је до нас“, „Даре си нам донесал, од нас муке понесал“), или уз мешање двају кодова на лексичком и граматичком плану („Христос Спас родилсја данас“, „Летали бели ангели, у светлост сви облечени“, „Весељем сви исполњени“, „Са неба су летали, чобанима зборвали“ – последњи глагол је неологизам, непосведочен у лексичком фонду црквенословенског језика) и уз присуство лексичких црквенословенизама у српском тексту („Кадилницом кадила, срцем Бога славила“). Ове језичке црте, с једне стране, одају неукост састављача, али с друге, сведоче о његовој тежњи да сакрални карактер текста потенцира средствима традиционалног богослужбеног израза (подсетићемо да чињеницу да је црквенословенски језик био једини званични богослужбени језик Српске цркве све до одлуке Синода из 1964. године, којом је препоручено поступно увођење извесног броја молитава и на савременом српском стандардном језику, чиме је званично почела да се остварује напоредна употреба традиционалног и савременог литургијског израза).
