У претходном излагању већ је истицано да знатни део српског антропонимикона сачињавају некалендарска, неканонска, народска имена, равноправна са канонским у погледу могућности њиховог давања приликом примања свете тајне крштења, а у неким раздобљима (средњи век и доба непосредно по ослобађању од турског ропства) чак и преферирана. Давање канонских имена узело је маха тек са доласком Турака у наше крајеве, а дотле су апсолутну превагу носила народна имена. Како у прошлости, тако и данас има код Срба мноштво личних антропонима који одражавају утицај православног цивилизацијског модела и његовог вредносног система. Неки од њих, рецимо, одражавају представе о створеном невештаственом свету бесплотних духова – духовних бића названих анђелима и злих духова: Ангел, Ангелко, Ангело, Анђел, Анђелије, Анђелинко, Анђелко, Анђељко, Анђела, Анђелија, Анђелина, Анђа, Аранђел, Аранђео, Ранђел, Демон (име које наводи Даничићев Рјечник из књижевних старина српских, 1863–64), Дракул (од румунског dracul – ђаво), Дракун, Дракула. Други су проистекли из хришћанског учења о Богу као Творцу и Саздатељу и идеје о богоподобности човековој: Сазда, Саздан, теофорна имена Бога, Богета, Богић, Богица, Богиша, Богман, Богиња, Богуша. Има и оних која су инспирисана православном сотириологијом: Спаситељ, Спасен, Спасена, Спасо, Спасоје, Спасенија, Спасенка, Спасија, Спасика, Спасинка, Спаска, Спасојка. Низ имена показује својим значењем различите аспекте човековог односа према Богу: Богољуб (калк према грчком Теофил), Богољуба, Богољупка, Богослав, Богосав, Богослава, Богосава, Богобој (калк према грч. Тимотеј), Христољуб, Христослав, Христивој, Славитељ, Славитељка, Волиславка. На старозаветној традицији заснована су имена Израело, Јорданка, Јордана, Јорда, Мисирка, Јерусалим, на новозаветној – теофорна имена Христа, Христосија, Риста, Ристана, Ристојка, Ристосија, Ристуша (у канонском антропонимикону име Оваплоћеног Сина Божијег – Христос, хебр. „помазник”, изостављено је, те се не даје ни приликом крштења ни на монашењу, док је име Исус, хебр. „Спаситељ”, уврштено, али се даје у славу и част старозаветног пророка Исуса Навина; име Марија, веома фреквентно и код Руса и код Срба, не даје се у част Пресвете Богородице, већ неке од Светитељки које су се тако звале), затим антропоними Апостол, Постол, Апа, Апче, Евангел, Ванђел, Ване, те Васкрсије, Васкрсија (муш.), Васкрсенија (муш.), Васкрсенија (жен.). У посебну групу улазила би имена изведена од назива за припаднике црквене јерархије – Ђакон, Ђаконије, Ђако, Ђале, Ђалета. Малобројна је и скупина имена насталих текстуалном реминисценцијом (на богослужбене текстове и литургијске формуле), типа: Ваистина (име посведочено у епској народној поезији – тако се звао слуга Стевана Мусића), Частислава (од израза: „у славу и част”, „слава и част”, присутних у православним молитвословљима). Највише имена која носе на себи печат православног цивилизацијског модела односи се на свакодневни хришћански живот, ортопраксију – поштовање Часног Крста (Крста, Крстан, Крстац, Крсте, Крстеша, Крсман, Крстибор, Крстивоје, Крстивој, Крстимир, Крстислав, Крстољуб, Крстоман, Крстомир, Крстоније, Крстена, Крстија, Крстијана), икона (Иконија, Икона), храмова (Саборка), одређених дана у седмици – недеље као дана Васкрсења Христовог (Недељко, Недјељко, Неђељко, Недељћо, Недеља, Недељка, Неда, Неде, Неђа, Неђо), среде и петка као дана посвећених успомени на издају, страдања, распеће и смрт Христову, дана када се по правилу уздржава од мрсне хране (Средан, Среда, Средоје, Петак, Петко, Петкан, Петка)
Имена дана у недељи давана су и као апотропеји, али доста широк репертоар антропонима везаних за три код православних најпоштованија дана у односу на остале, чини нам се, показује да је у њима хришћанска символика однела превагу над магијском функцијом; два антропонима из ове скупине – Недеља и Петка – улазе у ред канонских, везујући се за Светитељке (света великомученица Недеља, преподобна мати Параскева – Петка) чији је култ код Срба веома поштован, што је такође утицало на деривацију одговарајућих народских имена. Нека имена везују се за црквене празнике, и обично се надевају деци рођеној око њих: Благоје (Благовести), Васкрсије (Васкрс), Ћурђица (Ђурђевдан или Ђурђиц), Огњенка (Огњена Марија – народски назив за дан успомене на свету великомученицу Марину), итд. У читавом низу имена излаже се својеврстан програм врлинског живљења, сугерирају особине њихових носилаца пожељне са аспекта хришћанске моралности: поштовање вере (Верољуб, Верољуба, Верољупка, Веросав, Верослав, Верослава, Верославка), склоност ка чињењу добра (Благодијанка, Доброљуб, Доброрад), праведан однос према другим људима (Братољуб, Добродруг, Доброгост), дарежљивост (Даривоје, Дароје, Дарослав, Даросав, Дарко), смиреност, кротост, трпељивост (Тих, Тихан, Тихо, Тихоје, Тихомир, Тихомил, Трпко, Трпомир, Трпимир), целомудреност и девичност (Девица, Ђевица, Дева, Ђева), или се упућује на циљ тога живљења, односно задобијање небеских дарова – утехе (Утеша, Утјеша, Утешен, Утех), блаженства (Блажен, према грчком Макариос, Блажена, Блажија, Блаженка), дара Светога Духа, односно надахнућа од Бога (Богодхновен, од старог српскословенског придева „богодахновен”).
Има, међутим, и неких фитофорних и зоофорних имена која се својим пореклом везују за православну традицију код Срба. На првом месту међу именима по биљу поменули бисмо она која се надевају по босиљку: Босиљ, Босиљко, Босиок, Босе, Босиљка, Босиока, Боска. Ова биљка употребљава се у неким свештеним обредима (освећење агиазме), коме се украшавају храмови и домови, а постоји и веровање да рај мирише на босиљак, те ће и особа са тим именом лако доспети онамо после смрти. Заштитна имена Соко, Соколина одражавају народну представу о соколу као о веснику Божијем (Т. Вукановић запажа да се „анђео претвара и показује у виду сокола”). Имена Звезда, Звездан такође носе печат народног доживљавања Божије творевине: „по народном веровању”, пише Т. Вукановић, „рачуна се да су звезде Божија кандила која Му ноћу светле”. Слично је и са именом Светолик: „светлост има моћ да разгони зле духове и демоне”, то је онтолошки први степен стварања света (Пост. 1, 3–5), у богослужењу и свакидашњем благочестивом живљењу такође јој припада важна улога (светлост свећа и кандила).
Крај
