Битно конститутивно својство жанра проповеди јесте и интертекстуалност или такозвана полифонија текста (у терминологији Михаила Бахтина). Као основне жанрове које епископ Хризостом преузима, односно инкорпорира у проповед – цитирањем, имплицитним преузимањем или парафразирањем – можемо навести следеће:
(а) јеванђељско и апостолско штиво намењено за одређени дан, или стих који ће представљати лајтмотив проповедниковог излагања, или низ за тему релевантних позивања на новозаветне и старозаветне текстове:
Када је приликом свог последњег доласка у Јерусалим Господ Христос угледао са Маслинске горе тај лепи древни град, заплакао се над њим и рекао: „О, кад би ти, Јерусалиме, знао шта за тебе значи овај дан! Али сада је то скривено од очију твојих“ (Лука 19, 41-44). И заиста, Јерусалим није био свестан и није осетио да га је тога дана посетио Спаситељ и Господ. (Скривено од очију наших)
И изађе пророк на гору Хорив. Тада наиђе страшан ветар који брда разваљиваше и стене разламаше, како пише у Светом писму, али Господа не беше у ветру. Затим настаде земљотрес, али Господа не беше ни у трусу. Онда наиђе огањ, али Господа не беше ни у огњу. И најзад, после огња дође тихи глас – и то беше Господ (1. Књ. О царевима гл. 19). И тај тихи глас подиже пророка из очајања и поврати му веру. И данас у животу тако бива. Несреће и невоље које сналазе свет мало утичу на људе да постану истински верујући. <…> Ни бура, ни страх не приводи истински Богу. (Тихи глас).
(б) литургијски, патристички, хагиографски и текстови знаменитих духовника:
А поздрављамо све вас који сте данас дошли у свети храм, који сте у освит овој мирисног пролећног јутра ишли са запаљеним свећицама око цркве и уз звуке звона слушали и певали васкршњу песму: „Воскресеније Твоје, Христе Спасе, ангели појут на небесјех, и нас на земљи сподоби чистим сердцем Тебе славити“! (Христос васкрсе!)
Осетио је (старац Силуан, прим. наша) да му је Бог све опростио и доживљавао је велику радост и велики мир од тог помирења са Богом: „Све је, записао је, сада било лепо: и свет величанствен, и људи пријатни, и природа прекрасна, и тело некако лакше. Дошао је неки прилив снаге, реч је Божија радовала душу, ноћна бденија у храму и дуге молитве у ћелији постале су сладосне. Од преобиља радости душа је жалила све оне који не осећају и не доживљавају то исто и молила се за сав свет“ (Поновно рођење)
(в) књижевноуметнички текстови:
Постоји она народна песма о невести Ковиљки која је својом племенитишћу заменила мајку једном сирочету и својом душевношћу залечила ране које је њеној породици живот био нанео. Сећате ли се те песме? „Разболе се невестица Винка,/ разболе се, хоће умријети,/ па дозова своју јетрвицу:/ Ој Ковиљка, мила сестро моја,/ пази, сејо, моју сиротицу…/ Кад свом сину бела хлеба дајеш,/ подај, сејо, и мојему Мирку <….Али је Ковиљка, та племенита душа, појетрвиној смрти чувала њено дете као своје рођено и боље него своје рођено: „Прије Мирку бела хлеба даје,/ прије Мирку нег својему сину./ Прије Мирку кроји кошуљицу,/ прије Мирку нег’ своме Маринку <….>“ (Домаћа црква)
Један је надахнути индиски песник написао да „на звук Божије свирале игра и трепти све подједнако од планете до атома“ (Верни у малом)
Када је Евгеније Оњегин у поодмаклим годинама погледао за собом – на свој празан, весплодан живот, када је сагледао како је само с мало више памети све могло бити далеко лепше и далеко друкчије, он је с уздахом казао: „А срећа је била тако близу!“ (Наше небо почиње овде)
(г) текстови из штампе:
У једном листу изашло је пре неколико година писмо неке девојке које је гласило: „Помозите ми, превише сам кажњена… Као ученица забављала сам се с неким младићем, кога сам волела, али он ме је напустио. После неколико месеци родила сам његово дете, а он се оженио другом… Породица и родбина ме се одрекла. Обратила сам се референту за социјално старање, али и он ме је изружио и истерао из канцеларије. Сада радим повремено у туђим кућама, док ми дете сатима и сатима остаје само и нема кога да га причува ни да га нахрани. <…> Превише су ме сви казнили, оставивши ме потпуно саму. Помозите ми некако!“ (Има још доброг света)
Ту скоро читао сам о мајкама које имају неизлечиво болесну децу. Једна од њих је једнога дана гурала по парку колица с шестогодишњим парализованим и умно заосталим сином. Срела је једна пријатељица <…>. Видећи да је детиња мајка јако утучена, пријатељица је упитала шта јој је. Жена је одговорила: „Ти и не слутиш колико ми мајке с оваквом децом патимо. Ето, извезла сам ово своје јадниче у парк. Хтела сам да и мој Браца мало види сунца и надише се ваздуха. Стазом су нам прилазиле две познанице. Приметила сам да говоре о мени и детету. <….>. али јасно сам разабрала послење реленице које је једна од њих казала: ‘Могла је бити паметнија. Ја га не бих држала у животу, него бих ослободила мука и њега и себе’. Па нешто мислим: није ли збиља било боље да сам већ у првим месецима пустила да Браца умре? Чему он живи? И какав ће мој живот бити крај њега?“ (Нашим монахињама које негују дефектну децу)
(д) казивања духовних лица и људи из народа са којима се епископ Хризостом сусретао:
Када сам пре више година случајно споменуо једноме своме сабрату да сутра идем у Остружницу на освећење звонаре, он ми је тада испричао један свој доживљај из тога села. Био је – вели – за време рата неким послом у Великој Моштаници и требало је да се увече врати за Београд. Пошто није било воза, одлучио је да иде пешице, јер су га у Моштаници погрешно обавестили да до Београда има само петнаестак километара. Ишао је, ишао, а ноћ је већ падала. <…> Мислио сам: шта да радим? <…> Ипак, скупим храброст и бојажљиво закуцам на једна врата. На прозору се појави домаћица и упита шта желим. „Да ли је код куће домаћин?“ упитам ја. (Живеће овај народ)
Веома често златоусти Владика избегава стандардизоване молитвене формуле како би ефектније изразио одређене молитвене жеље упућене слушаоцима:
Тај благослов Божији нека сиђе и на све вас који сте данас дошли у овај свети храм! У цркву ходили, Богу се молили, живе спомињали а мртвима спомен чинили. Бога се бојали, људима се не омразили, образ светао вазда носили и душе своје не огрешили. Избавио вас Христос Спаситељ од сваке муке и душманске руке! Вазда имали, потребитим давали, а Бог вам узвраћао срећом, и берићетом и напретком. Здрави и срећни били и ви и сви ваши мили и драги! У добру, у слози и љубави пребивали од сада па довека! На путу вас срећа сусретала,/ молитва вам Богу допирала,/ што молили Бог вам даровао;/ амин Боже и Богородице/ и данашњи Божији празниче! (Последице греха остају)
Лако је и једноставно сумирати овај наш осврт на језик и стил епископа Хризостома. Прво што се јасно показало јесте да владичин језик, на први поглед врло једноставан и прост, упућен свакоме ко уме слушати, и војнику и тежаку, и учитељу и ђаку – ипак у својој суштини јесте слојевит и у себи разгранат.
Паралелизам је само једна од његових сталних фигура, уобличаваних и варираних на много разноврсних начина, синдетски и полисиндетски склопљених, синтагматским и реченичним конструктивним механизмима. Ако би ко поставио питање о суштини и смислу разврставања у паралелне формe материје која се излаже, на то питање би се могло одговорити на следећи начин: паралелизми се у крајњој инстанци заправо приближавају тонски самерљивим целинама попут стихова у песми или мелодијских фрагмената напева у црквеним песмопојима. Тиме се стварају услови за оживљавање тоналитета и циклизацију наративних ипулса излагања.
У току анализе наметнуо нам се Владичин језик и својим лексичким слојевима: од аутентично религијске до простонародне и народне поетске речи.
In summa: велико језичко, стилско и мисаоно богатство испод плашта крајње једноставности.
КРАЈ
