Jедан од највећих теолога који су писали на српском језику без сумње је отац Јустин Поповић, канонизован као „преподобни и богоносни отац наш Јустин Ћелијски, Нови богослов и исповедник“. Црква га прославља као „најјаснијег тумача догмата обожења“, „тајника обожења“, „равночастног древним Оцима“ (стихире на великој вечерњи), „словесног благовесника Јеванђеља живота вечнога“ (стихира на литији), „ум христолик, срце богогоруће, обитељ љубави, икону боголику, радост Богочовеку, храм богословља (канон, песма 9, тропар 1), Језик и стил Јустина Поповића раније смо анализирали иа на материјалу његовог молитвених и подвижничких дневника, а на овом месту покушаћемо да установимо колико се његов научни израз додирује са оним молитвеним и проповедничким.
Најпре, уочићемо да отац Јустин истиче еклисијални, саборни, светотајински и световрлински приступ разматрању богословских питања: „До јединства вере и познања Христа долази се само у заједници „са свима светима“, само саборним животом „са свима светима“, под врховним руководством светих Апостола, Пророка, Еванђелиста, Пастира и Учитеља […]. Тело Цркве је једно, и има „једно срце“ и „једну душу“. У то једно срце – саборно срце Цркве, у ту једну душу – саборну душу Цркве ми улазимо, и са њима се сједињујемо благодатним дејством Духа Светога, смиравајући ум свој пред светим саборним умом Цркве, дух свој пред Светим Духом Цркве. И тако стичемо у себи непролазно осећање и сазнање да смо једне исте вере у Господа Христа са свима светима – апостолима, пророцима и праведницима. Исте вере у Господа и истог познања о Господу“ (Догматика Православне Цркве, т. 1). У Предговору „Догматици“ отац Јустин посебно истиче своје следовање св. Јовану Дамаскину: „Свети Дамаскин је једном за свагда утврдио руководно начело за православне догматичаре, говорећи у предговору свога догматског система „Тачно изложење православне вере“ о својој улози: „Ја нећу ништа своје говорити, него ћу укратко изложити оно што су рекли Божији и мудри људи“. Наводећи ове речи великог и светог богослова ја се, у ништавности и убогости својој, једва усуђујем рећи, да сам се и ја при раду држао овог начела његовог“. Смирење пред саборним Предањем и историјским светитељско-исповедничким опитом и доживљајем Христа Јустин Поповић наглашава такође у Предговору: „И још додајем у пламеној искрености: према њему (св. Јовану Дамаскину) и осталим Оцима Цркве, философима Духа Светога, ја сам као глувонем; ја муцам (о, да ми је да сричем!) вечне истине Божије са великим Оцима, великим у светости и мудрости, а најпре за чудесним музичарем вечних истина – светим Јованом Дамаскином“.
Основна обележја теолошког израза оца Јустина јесу прецизност, апстрактност, логичност и унутарња кохерентност у излагању. Јустинова „Догматика“, наиме, представља систематско изложење свих битних аспеката православне догматике – тријадологије, христологије, пневматологије, антропологије, еклисиологије, са аналитичким прегледом најрелевантнијих схватања сваког конкретног питања у историји богословља, укључујући и она која нису била прихваћена од саборног организма Цркве, али и са изношењем властитих виђења и интерпретација. Пошто је ово дело служило и као универзитетски уџбеник, и са том наменом је стварано, велики део текста има карактер дефинисања, аргументације, сучељавања мишљења. Али о истим питањима у овом делу налазимо и рационално-логичке, и емотивно-поетске исказе, што чемо показати на примеру дефиниције покајања и његове емоционално-доживљајне интерпретације:
Покајање је света тајна у којој хришћанин исповеда своје грехе пред свештеником, и преко њега добија невидљиви опроштај грехова од самога Господа Христа, од саме Цркве, јер је сваки грех – грех против Бога, против Цркве, против људи (Догматика, т. 3).
Својом светом силом покајање руши пакао у човековој души и преводи је у рај. Сведок: покајани на крсту разбојник. Богочовечанском силом Господа Христа света тајна покајања осигурава покајнику победу над свима гресима, и над свима смртима, и над свима ђаволима: руши пакао, узноси у небо, Царство небеско. Нема сумње, човек је свемоћни господар себе и свега свога: јер од њега самог зависи и његов рај и његов пакао, и његова смрт и његово васкрсење (Догматика, т. 3).
С тачке гледишта стилске обојености јединица које конституишу Јустинов теолошки израз и доприносе његовој експресивности обратићемо пажњу најпре на лексику црквенословенске провенијенције. Веома је мало термина који немају српски еквивалент:
Бог је недомислим за људску мисао (Догм. 1, 75); Бог на може бити предмет људског посматрања, расуђивања и закључака, јер живи изнад сваке људске мисли и мислимости уопште. Но једном страном свог надмислимог бића Бог је отворен према духу људском, и човековом зазнању утолико доступан уколико је мислени орган човеков способан за богопознање (Догм. 1, 82); Божанство је непостижно духу људском још и стога што је овај, поред своје ограничености, помрачен и унакажен грехом, те је тиме појачана његова неспособност за правилно познање Бога и често созерцање Божанства (Догм. 1, 75); Усавршавајући се у доброти Божијој, хранећи се њоме, човек се уподобљава Богу (Догм. 1, 222).
Крај првог дела
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
