Теодор Јанковић Миријевски био је српски интелектуалац, педагог и просветитељ с краја 18-ог и почетка 19-ог века. који је дао велики допринос развоју просвете пре свега у Русији, али и у Хабзбуршком царству. Поред тога значајан је за развој педагошке мисли и науке уопште. Без обзира на његов значај и величину његовог лика и дела у нашој историографији се веома мало о њему писало, поготово када је у питању његов живот и дело у Русији. У Русији има знатно више радова о њему, с обзиром на то да је значајна личност за развој руског школства.
Већина аутора је сагласна да се родио у Сремској Каменици 1741. године, од оца Јована Јуришића и мајке Анђелије.Његови родитељи су се звали Јован и Анђелија, и зато је он у Русији носио презиме Иванович, што је свакако према очевом имену Јован или у руској форми Иван. Теодорови преци били су племићког порекла, у њиховој власти било је Миријево, тада село поред Београда, па одатле Теодору титула Миријевски, коју је задржао и у Русији.
Млади Теодор је завршио карловачку гимназију, латинску школу коју је обновио митрополит Павле Ненадовић. У њој је завршио курс поетике и реторике, што му је пружило могућност да упише филозофију и теологију на лицеју у Братислави. Ова школа је била значајна за његов развитак, јер се посебан акценат стављао на учење немачког и латинског језика. На филозофско-теолошком течају, који је трајао два године, он је био једини Србин. Као стипендиста темишварског епископа Викентија Јовановића Видака, Теодор Јанковић је између 1767. и 1769. године студирао на Бечком универзитету. По завршетку студија Миријевски је постао лични секретар епископа Викентија Јовановића, а на тој дужности се налазио све до 1773. године, када је изабран за првог директора српских и румунских банатских школа.
Највећи део свога живота провео је у Русији, где се огледао пре свега у педагогији. Јанковић је неуморно радио у оквиру Школске комисије која је спроводила реформу у руском школству налик на ону у Хабзбуршкој монархији. Он је написао План за реформу школства који је спровођен у дело. У исто време био је директор народних школа у Санкт Петербургу, које су модернизоване, са новим наставним помагалима и предметима из природних наука. У оквирима Главне народне школе организовао је Учитељску семинарију у којој су се образовали компетентни учитељи, школовани по најсавременијој методици и дидактици онога доба. Много се ангажовао и на стварању нових уџбеника, тако што је он лично написао неколико школских књига, а су многи написани од стране руских академика под његовим руководством. Поред уџбеничке литературе, писао је и школске статуте који су одређивали како ће школа функционисати и правилнике за адекаватно понашање учитеља и ученика.
Први његов уџбеник био је „Буквар руски“ из 1782., који је доживео 19 издања (последњи је издат 1822. године). Он је такође био аутор књиге о ручном писању и азбучним таблицама. У овом делу Јанковић описује како треба да буде правилно држање тела током писања, како да се користи перо и како се пишу слова. 1783. године написао је „Опширан катехизис са доказима из свештених списа. У овом катехизису је изложено православно учење о догматима, протумачени су најважнији делови Светог Писма и детаљно објашњене свете тајне, пре свега крштења, причешћа и покајања. Написао је и уџбеник библијске историје, у коме јее описана сажета историја Старог и Новог завета. Уследиће уџбеник из „Светске историје“, дело „Поглед на свет“, које је у ствари било прерада дела Јана Амоса Коменског „Свет у сликама“. Јанковић је прерадио и прилагодио уџбеник за географију „Свеопшти земљопис“. Овај уџбеник састоји се из два дела, у првом делу обрађена је Европа из 1788. године, а у другом делу остали делови света из 1795. године. У оквиру уџбеника налазио се својеврсан водич за друге земље, где се налазило поређење са Русијом. Под његовим руководством или по његовим плановима су изашли сва помоћна наставна средства за географију, карте, глобуси, атласи. Први атлас издат је 1790. године, то је био „Атлас за општи земљопис“. Глобуси, карте и атласи су све масовније улазили у употребу. Штампане су географске карте за наставнике и за ученике, карте света, Руске империје, карте за древну историју Источног и Западног римског царства. Под његовим руководством изашао је и уџбеник под називом „Објашњења празничних и недељних јеванђеља“. У овом уџбенику су јеванђеља која се читају у цркви недељом и празницима поједностављена и појашњена, како би ученици могли да их разумеју што боље.
На захтев Школске комисије Јанковић је израдио план уџбеника за историју Русије. На основу његовог плана члан руске Академије наука Иван Штритер је израдио веома обиман уџбеник, па је Јанковић написао „Кратку руску историју“ 1799. године. Овај уџбеник је доживео девет издања и око четрдесет година се употребљавао у школама.
Теодор Јанковић био је задојен просветитељским идејама које су се незаустављиво шириле Европом XVIII века. Он је био присталица идеја просвећеног апсолутизма, веровао је у идеју благостања целог народа, а не само одређених класа, јер је био уверен да се благостање достиже образовањем. Сматрао је да снага и богатство сваке државе извире из богатства народа, које гради појединац својом активношћу. Он је у Уставу школа изразио главну идеју европске реформе, та мисао гласи: „Васпитање просвећује разум познањем, украшава душу, управља вољу ка чињењу добрих дела“. Заправо циљ образовања је развој личности, развој јасног и критичког мишљења, поимање душе као живог начела личности, слободан избор добра и стваралачко деловање. На прво место у образовању стављао је достизање хришћанских врлина. У „Правилима за ученике народних школа“ он напре говори о правилном понашању у Цркви, искреној молитви Богу, молитвеном расположењу и побожности. Као циљеве образовања наводио је, поред доброг грађанина и врлинског члана породице, духовност и хришћанске врлине. У духу времена Јанковић са својим сарадницима мења имиџ школе, у њу уноси животу радост. Уместо строге, сурове и мрачне школе која гаји дух неповерења према ученицима, по Јанковићевим идејама конституише се нова, национална руска школа. Ова нова школа имала је за циљ развој отварање ума за нова знања, оплемењеивање духа, стицање мудрости и истинског знања, разумевање истине и љубав према њој. Циљ образовања Јанковић дефинише као „побољшање националног карактера кроз народне школе“. Јанковић је, дакле, успео да споји европске просветитељске мисли са руском православном традицијом.
Јанковићев рад у Русији није обухватао само просветну делатност. Он је одмах по доласку у Русију 1783. године био изабран за члана Руске академије наука. Његов први задатак је био да са митрополитом Санкт Петербурга Гаврилом ради на изради речника руског језика, иако му руски није био матерњи језик. У Академији је учествовао на још једном пројекту, који је био много већи и сложенији од претходног. У питању је стварањр упоредног речника, по замисли руске царице Катарине II. Први део је објављен 1790. године, а остала три 1791. године под називом „Упоредни речник свих језика и дијалеката по абецедном реду“. Обрађено је 61 700 речи са 279 језика: 171 језик је азијски, 55 европских, 30 афричких и 23 америчка.
Јанковићев рад био је веома цењен у Русији, па га је царица Катарина II више пута награђивала. За своје заслуге у два наврата награђен је ордењем, а касније је добио племићу титулу, властелинство и доживотну пензију. Упокојио се 1814. године. Сахрањен је у Санкт Петербургу на гробљу Александро-Невског манастира уз све почасти.
Нажалост, код нас се мало писало о Јанковићу и његовом делу. Посебно се мало зна о његовом раду у Русији, па је стога насушна потреба да се што више осветли живот и дело овог великана који је дуг период био неправедно запостављен у нашој култури и историји науке.
