Сећање на смрт духовна је дисциплина која релативизује свакодневне, најчешће беспотребне, бриге и проблеме и научава истинском животу, животу светом и бесмртном у Христу, животу оврлињеном и испуњеном смислом. С друге стране, подсећање на претке, који су у хиљадама и милионима током ратова давали своје животе за слободу, овоземаљску егзистенцију чини драгоценом, прескупо плаћеном. Ако бисмо то имали на уму бар у једном часу свакога дана, другачије бисмо живели, постављали бисмо себи више питања, а сваки одговор упућивао би на то да ова стварност која нас окружује није довољна и пре свега да није достојна онога што смо некад били.
Та свест бива пробуђена читањем књига каква је и једна која је изашла у Москви, а чији је назив „Руски лекари у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца / Југославији (1918-1946)“, а у чијем настанку су учествовали стручњаци Дома руске дијаспоре „Александар Солжењицин“ и Архива Југославније. Ова књига надовезује се на књигу др Стевана Литвињенка „Руски лекари у Србији и Црној Гори“, с тим што даје аутентичне архивске материјале који нам омогућавају да се поближе упознамо са подвигом руских лекара у држави која је преживела, са огромним губицима, два балканска и Први светски рат, и у којој је стога ниво народног (јавног) здравља, посебно на селу, био изузетно уздрман, тако да је долазак образованих руских лекара избеглих из атмосфере грађанског рата представљао избављење за низ задравствених установа, грађанских и војних, као и за медицинске факултете и истраживачке установе.
На територију Србије и Црне Горе доспело је око 440 лекара из Русије. Веома брзо 390 њих распоређено је у цивилне здравствене установе, а 50 у војне. Већина од њих, 62%, били су мушкарци, а 38% жене. Најстарији међу њима био је К. Мазурин, рођен 1866. године, највећи број рођен је у другој половини осамдесетих година 19. века, а најмлађи је био Л. Ратченко, рођен већ у емиграцији (1923). Скоро сви лекари дошли су са завршеним високим медицинским образовањем, а 91 емигрант завршио је студије у Краљевини (59 у Београду, 32 у Загребу) или у иностранству (16 кандидата завшрили су студије у Прагу, Бечу, Лозани, Базелу, Нирнбергу, Монпељеу и Паризу).
Трећина руских лекара емиграната имала је медицинску праксу још пре доласка у Србију – међу њима су били војни лекари Г. Гладилин, П. Кармански, Л. Ручински, као и професори медицинских факултета у Русији Александар Јосифович Игнатовски, који ће касније постати и декан Медицинског факултета Универзитета у Београду и оснивач Клинике за интерне болести Клиничког центра Србије, професор Сергеј Николајевич Салтиков, оснивач патолошко-анатомске школе у нас, педијатар Александар Александрович Солонски, директор амбуланте Руске организације Црвеног крста у Београду од 1934. до 1946. године, проф. Сергеј Квинтилијанович Софотеров, управник Катере за хирургију Медицинског факултета у Београду, Сергеј Константинович Рамзин, који ће постати професор ВМА и ангажовати се на оснивању епидемиолошке службе у Србији.
Највећи број руских лекара који су дошли у Краљевину (54%) имао је специјализацију, док су остали били лекари опште праксе. Међу њима преовладавали су физијатри, стоматолози, гинеколози, педијатри, епидемиолози и дерматовенереолози, нешто мање било је пулмолога, хирурга, патолога, бактериолога, психијатара, неуропатолога, рендгенолога, офталмолога, ортопеда, оториноларинголога, ендоринолога. Неки од њих имали су и две специјализације, рецимо Антоњина Пархоменко била је и педијатар и гинеколог, Александар Краснов војни хирург и стоматолог. Занимљиво је поменути да је у Србији ангажовано највише специјалиста гинекологије и акушерства, у Македонији највише епидемиолога, а у Хрватској највише неуропатолога.
Највећи број руских лекара посао је нашао у Општој дечјој болници у Београду, у Поликлиници Руског друштва Црвеног крста, у Главној Војној болници, Клиници за интерне болести, Клиници за гинекологију и акушерство, Централном хигијенском институту, Централном патолошком институту, Националном институту за социјално осигурање, Централној дечјој болници, као и у Централној стоматолошкој амбуланти Министарства одбране у Београду. У војним установама неки руски лекари провели су 10, па и 20 година (И. Ф. Кармански, П. П. Мамонтов, И. И. Шантарович). За свој допринос здравству Србије неки од њих добили су висока држава и црквена признања: тако, начелник Војне болнице у Петроварадину Гавриил Гладилин удостојен је ордена Светог Саве 4. и 5. степена „за ревносну службу“; Ефраим Мејерович Браварски у рату је одликован Крстом милосрђа, Орденом Светог Саве 5. степена, Златном медаљом за храброст, касније Албанском споменицом и одликовањем Министарства здравља „Пут Светог Саве 4. реда; Евгеније Фјодорович Данчаков одликован је од стране краља Петра Орденом Белог орла 4. реда, а од Цркве Орденом Светог Саве 3. реда; Николај Јустинович Дерјугин награђен је Орденом Светог Саве 4. степена; Георгије Иванов, санитетски потпуковник и управник Ушног одељења Главне војне болнице у Скопљу, удостојен је Ордена Светог Саве; Алексанар Јосифович Игњатовски лауреат је Ордена Светог Саве и Орена Карађорђа; Наталија Николајевна Кисељевска, војни хирург и пулмолог, Ордена за храборост и Партизанске звезде 3. реда; Леонид Тимофејевич Кисличенко – Ордена Светог Саве 4. реда; Петар Васиљевич Лапатанов краљевим указом добио је 1922. Златну медаљу за ревносну службу; Константин Митрофанович Мазурин одликован је 1944. од Југословенске владе орденом Белог орла 5. реда; Алексеј Сергејевич Миљников био је носилац Ордена Светог Саве 5. реда као лекар Поморске војне академије; Николај Иванович Невмержицки одликован је Орденом Светог Саве; Герман Абранович Немировски добио је Орден Златног крста са круном и лентом за храброст и Почасни крст Црвеног крста на ленти, за храброст; Марија Владимировна Павловић-Јашиљицка одликована је Орденом Светог Саве 5. степена и Орденом Црвеног крста за пожртвованост у Првом светском рату; Василиј Проталински добио је као војни лекар од краља Петра Орден Крста милосрђа за негу болесника; Николај Јосифович Стабиле – 1928. Златну медаљу за ревносну службу у Југословенској војсци; Николај Иванович Сичев – Орден Светог Саве 3. степена, Албанску споменицу, Медаљу за учествовање у рату и Орден Југословенске круне 4. степена; Роман Семјонович Федин одликован је Орденом Светог Саве 5. реда 1930. и Орденом Југословенске круне 4. реда 1938. године; Николај Алексејевич Јукевич одликован је 1946. Орденом Светог Саве 5. реда.
Многи руски лекари доживели су и хапшења и различите врсте злостављања. Владимир Абрамович осуђен је од Војног суда у Загребу на једну годину робије са принудним радом; Александар Асејев био је месец дана у затвору Четвртог добровољачког пука у Смедереву у фебруару и марту 1944. године; Николај Ватков три и по месеца провео је о затвору по пресуди Усташког редарства у Загребу због помагања антифашистима у лековима и новцу; Владимир Векслер, који је живео у Госпођинцима код Жабља, за време окупације три месеца био је утамничан у Гестапо-у због указивања помоћи рањеницима; Павел Житков за време окупације провео је двадесет дана у тетовском затвору као антифашиста; Василиј Иванов био је најпре затоворен од Немаца у Омишу, а затим интерниран од стране Италијана на три месеца у Босанском Грахову; Нилолај Лапатанов провео је 1946. шест месеци у америчком затвору код Минхена, одакле је пуштен на интервенцију Југословенске мисије; Петар Мамонтов два месеца 1942. године провео је у затвору у Тузли одлуком Преког суда НДХ под сумњом да је комуниста; Људмила Маноухина, која је радила у подгоричкој болници „Крушевац“, утамничена је 1942. од италијанских власти на два месеца, да би била отпуштена из службе на две године, налазећи се под сталним надзором италијанске полиције; Евгенија Мединска налазила се под истрагом ОЗНА-е 1945. године; Николај Невмержицки био је 1942. интерниран четири месеца у Српцу од усташких власти, да би 1945. провео три месеца у усташком концентрационом логору на Савској цести у Загребу; Карп Попов затваран је као антифашиста од усташа и Гестапо-а, као и Михаил Попов; Анастасија Шимченко ислеђивана је 1941. у Специјалној полицији у Београду, затим је 1944. од Гестапо-а у Земуну послата у Осјечки логор, а отатле интернирана у немачки логор број 1990, одакле је пуштена 15. априла 1945.
Руски лекари својим сапопожртвованим радом, али и страдањима у доба ратних збивања, заувек су себе уткали у српску повесницу, борећи се за здравље наших рањеника и болесника, најчешће у немогућим условима, и развијајући медицинску науку у својству професора и истраживача. Њихов подвиг наставили су медицинари из Русије и у актуелним искушењима изазваним пандемијом КОВИД-19: у Србију је Русија послала тим војних медицинских стручњака који су се несебично ангажовали у мањим градовима, где није било довољно домаћег кадра, а у 11 авиона (само четири мање него што је отишло за Италију) допремљена су заштитна средства, укључујући и специјална моторна возила намењена за дезинфекцију објеката и путева. Великим делом захваљујући помоћи руских и кинеских пријатеља у Србији је избегнут „црни сценарио“ који су доживеле много веће и богатије државе, а Србија се не само довољно опскрбила медицијнским средствима и опремом већ је четири авиона те опреме упутила као помоћ тешко постарадалој Италији.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
