Сећање на смрт духовна је дисциплина која релативизује свакодневне, најчешће беспотребне, бриге и проблеме и научава истинском животу, животу светом и бесмртном у Христу, животу оврлињеном и испуњеном смислом. С друге стране, подсећање на претке, који су у хиљадама и милионима током ратова давали своје животе за слободу, овоземаљску егзистенцију чини драгоценом, прескупо плаћеном. Ако бисмо то имали на уму бар у једном часу свакога дана, другачије бисмо живели, постављали бисмо себи више питања, а сваки одговор упућивао би на то да ова стварност која нас окружује није довољна и пре свега да није достојна онога што смо некад били.

Та свест бива пробуђена читањем књига каква је и једна која је изашла у Москви, а чији је назив „Руски лекари у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца / Југославији (1918-1946)“, а у чијем настанку су учествовали стручњаци Дома руске дијаспоре „Александар Солжењицин“ и Архива Југославније. Ова књига надовезује се на књигу др Стевана Литвињенка „Руски лекари у Србији и Црној Гори“, с тим што даје аутентичне архивске материјале који нам омогућавају да се поближе упознамо са подвигом руских лекара у држави која је преживела, са огромним губицима, два балканска и Први светски рат, и у којој је стога ниво народног (јавног) здравља, посебно на селу, био изузетно уздрман, тако да је долазак образованих руских лекара избеглих из атмосфере грађанског рата представљао избављење за низ задравствених установа, грађанских и војних, као и за медицинске факултете и истраживачке установе.

На територију Србије и Црне Горе доспело је око 440 лекара из Русије. Веома брзо 390 њих распоређено је у цивилне здравствене установе, а 50 у војне. Већина од њих, 62%, били су мушкарци, а 38% жене. Најстарији међу њима био је К. Мазурин, рођен 1866. године, највећи број рођен је у другој половини осамдесетих година 19. века, а најмлађи је био Л. Ратченко, рођен већ у емиграцији (1923). Скоро сви лекари дошли су са завршеним високим медицинским образовањем,  а 91 емигрант завршио је студије у Краљевини (59 у Београду, 32 у Загребу) или  у иностранству (16 кандидата завшрили су студије у Прагу,  Бечу, Лозани, Базелу, Нирнбергу, Монпељеу и Паризу).

Трећина руских лекара емиграната имала је медицинску праксу још пре доласка у Србију – међу њима су били војни лекари Г. Гладилин, П. Кармански, Л. Ручински, као и професори медицинских факултета у Русији Александар Јосифович Игнатовски, који ће касније постати и декан Медицинског факултета Универзитета у Београду и оснивач Клинике за интерне болести Клиничког центра Србије, професор Сергеј Николајевич Салтиков, оснивач патолошко-анатомске школе у нас, педијатар Александар Александрович Солонски, директор амбуланте Руске организације Црвеног крста у Београду од 1934. до 1946. године, проф. Сергеј Квинтилијанович Софотеров, управник Катере за хирургију Медицинског факултета у Београду, Сергеј Константинович Рамзин, који ће постати професор ВМА и ангажовати се на оснивању епидемиолошке службе у Србији.

Највећи број руских лекара који су дошли у Краљевину (54%) имао је специјализацију, док су остали били лекари опште праксе. Међу њима преовладавали су физијатри,  стоматолози, гинеколози, педијатри, епидемиолози и дерматовенереолози, нешто мање било је пулмолога, хирурга, патолога, бактериолога, психијатара, неуропатолога, рендгенолога, офталмолога, ортопеда, оториноларинголога, ендоринолога. Неки од њих имали су и две специјализације, рецимо Антоњина Пархоменко била је и педијатар и гинеколог, Александар Краснов војни хирург и стоматолог. Занимљиво је поменути да је у Србији ангажовано највише специјалиста гинекологије и акушерства, у Македонији највише епидемиолога, а у Хрватској највише неуропатолога.

 

Професор др Ксенија Кончаревић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име