Проф. др Ксенија Кончаревић: Петар I Петровић Његош (Свети Петар Цетињски) и Русија (ПРВИ ДЕО)

Петар I Петровић Његош рођен је 1748. године у Његушима, од оца Марка и мајке Анђелије (рођене Мартиновић). Његови преци су дошли у Црну Гору из тадашње Херцеговине, испод планине Његош. Петар се замонашио око 1760. године, а са свега 17 година постао је ђакон. Од 1765. године налазио се на школовању у Русији. Након повратка рукоположен је за јеромонаха и произведен за архимандрита. Петар је 1779. године био у црногорској делегацији која је у Бечу од царице Марије Терезије тражила покровитељство и финансијску подршку црногорској држави. За време управе владике Арсенија Пламенца у Црној Гори је поново дошло до унутрашње племенске анархије. Када је владика Арсеније почео да побољева, народни главари су одлучили да се побрину за благовремени избор његовог наследника. Пошто је Пећка патријаршија била укинута још 1766. године, црногорски главари су се обратили Карловачкој митрополији, којом је у то време управљао учени митрополит Мојсије Путник. У свом обраћању карловачком митрополиту, народни главари су средином 1783. године препоручили архимандрита Петра за новог црногорског владику. 15. маја 1784. године преминуо је владика Арсеније, чиме је владичански трон на Цетињу остао упражњен. Након обављања званичног синодалног избора, свечана архијерејска хиротонија архимандрита Петра за новог црногорског владику обављена 13. октобра 1784. године у Сремским Карловцима, од стране митрополита Мојсија Путника и три епископа.
Владика Петар је из Сремских Карловаца пошао у Русију на пријем код царице Катарине II у циљу нормализације односа са руским двором, који су били нарушени за време владавине Шћепана Малог. Владика Петар и његов будући секретар Франческо Долчи наишли су у Русији на неочекивано лош пријем. Кнез Григориј Потемкин је чак наредио да се они протерају из Санкт Петербурга у јесен 1785. године. У историографији је усвојено мишљење да се један од могућих разлога за протеривање владике Петра налазио у његовим везама са руским генералом Симеоном Зорићем, који је родом био Србин, али и противник кнеза Потемкина. Није искључена ни могућност да се у Санктпетербургу дознало за раније тужбе појединих црногорских главара на Русију у аустријској престоници. Међутим, један од кључних разлога је лежао у неоствареној намери руских државних власти да промену на цетињском владичанском трону искористе за успостављање црквене надлежности Руског синода над Црном Гором, што је било онемогућено Петровим одласком у Сремске Карловце. Изненађен таквим намерама званичне Русије, које су се косиле са помесним црквеним поретком, владика Петар је крајем 1785. године у свом протестном обраћању руским властима изричито нагласио да Руски синод нема никакву надлежност изван саме Русије, додавши да непосредна црквена надлежност над његовим народом не припада чак ни четворици источних патријараха, пошто његов народ од давнина има сопствену јерархију, којој и он сам припада. Ова владичина одбрана српске помесне хиротоније у Сремским Карловцима представљала је сведочанство о његовој високо развијеној канонској свести, а уједно је представљала и сведочанство о канонској неутемељености тадашњих претензија Руског синода на Црну Гору.
Док је 1785. године Владика Петар био у посети Русији, Црну Гору је напао скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија. Бушатлија је продро до Цетиња где је спалио Цетињски манастир. Када се Петар I вратио, одазвао се позиву Аустрије и Русије да Црногорци учествују у рату против Османлија. Уз то што је имао бројну и организовану војску, Махмут-паша је новцем и претњама ширио неслогу, како међу племенима у Брдима, тако и у делу Старе Црне Горе. У критичним моментима, уочи османлијског напада, Петар је окупио Црногорце и Брђане након чега је на црногорско-брдском збору изгласана, написана и потписана Стега црногорска и брдска. У време владавине владике Петра, 1796. године извојеване су две велике победе у Бици код Мартинића и Бици на Крусима. У овој другој битци, 3. октобра 1796. године 30.000 османлијских војника под вођством Махмуд-паше Бушатлије и седам француских официра је побеђено од стране 6.000 Црногораца и Брђана. Сам Махмуд-паша Бушатлија је погинуо у боју, а глава му је, као симбол победе, за освету одсечена и донесена у Цетињски манастир. Црној Гори и Брдима су се придружили Бјелопавлићи и Пипери.
Под митрополитом Петром Црна Гора добила је први писани закон 1798. који је проширила Скупштина главара на Цетињу 1803. године. Њиме су установљени први органи централне власти и државно-правног и правосудног апарата младе црногорске државе. Петар I Петровић Његош се почетком 1807. године, одмах по избијању Руско-турског рата, преко архимандрита Симеона Ивковића, обратио главнокомандујућем Дунавске армије, генералу Михељсону, с планом – предлогом о обнови славеносрпског царства, да би га овај упутио цару Александру. По том плану Црној Гори би се присајединили Подгорица, Спуж, Жабљак, Бока которска, Херцеговина, Дубровник и Далмација, па би од те целокупне територије било образовано поменуто царство. Титулу српског цара узео би руски император, а постојао би и „президент“ који би морао бити рођени Рус. Његов помоћник био би цетињски митрополит с титулом руског кнеза. Престоница царства био би Дубровник. Поред цетињског митрополита, држава би имала још три епископа: далматинског, которског и херцеговачког; у Задру, Требињу и Котору биле би отворене богословије. Међутим, ова сугестија митрополита Петра I није наишла на одобрење у Петрограду. Мир у Тулзиту 1807. између Наполеона Бонапарте и руског цара Александра и довео је Французе у Боку. Тим је осујећен план митрополита Петра I о стварању једне државе, у којој би била и Црква увећана. Када су Французи завладали Далмацијом, њихов управник Данило понудио је владици Петру I Далмацију на духовну управу с титулом „патријарха свега српског народа или целог Илирика“, за шта би добијао плату од 20.000 франака под условом да престане сарађивати са Русијом и прими француски протекторат. Бојећи се да временом не потпадне под власт римског папе, владика је одбио ову понуду.

КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА