Aрмије Наполеона Бонапарте 1806. године покушавале су да учврсте своју власт у Црној Гори, напредујући из Бококоторског залива. Војска владике Петра I, ојачана руским одредима и са руском флотом под вођством адмирала Сењавина, истерала је француске снаге чак и из Дубровника. Руски цар Александар I покушао је убедити владику Петра да преда Боку Аустријском царству, али владика није хтео да пристане на тај захтев, већ је наредио да се црногорске снаге учврсте у Херцег Новом. Император Александар I је променио свој став и помогао је Црногорцима да остваре доминацију у областима Корчуле и Брача. Даља напредовања прекинута су доласком велике француске флоте, а руска флота се морала повући да брани Јонска острва.
Петар I Први Петровић Његош упокојио се на Цетињу у октобру 1830. године. Његов тестамент је први пут изложен јавности фебруара 2013. године у Народној библиотеци Србије. Српска православна црква га прославља 31. октобра, када и Светог Апостола и Јеванђелисту Луку. Петар I је оставио за собом преко 250 архијерејских посланица. Свети Владика је написао и једну недовршену Кратку историју Црне Горе, писао је и песме. Најпознатија међу њима је песма на похвалу покојном Карађорђу Петровићу.Треба стално подсећати да је Свети Петар Цетињски свом наседнику на трону црногорских митрополита, Петру Другом Петровићу Његошу, оставио завештање: “Моли се Богу и држи се Русије“. Ове речи већ скоро два века завет су многих Црногораца и Брђана. А на самртном часу Светитељ је бацио анатему на све који не верују у његове последње речи и завет верности једнокрвној и једноверној Русији:
“Ја на самертниј час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега тако и његов род и пород, да му се и траг и дом ископа и утре свакога онога који би вас од вјерности к благочестивој и Христољубивој Русии отлучити поискао и свакојему ако би се који из вас Церногорацах и Берђанах нашао да помисли отступити од покровитељства и наде на једнородну и јединовјерну нама Русију, да Бог да те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно отступило! Свијема, пак, добријема, вјернијема и који гођ ово моје потоње писмо послушају и саверше да буде најусердније моје отеческо и Архијерејско благословеније от рода в род родов и во вјеки вјеков! Амин “.
Познате су везе између владике Рада и Русије, о којима постоји доста података. Ти су подаци, међутим, растурени, па ћемо их овде прикупити и укратко приказати. Ради се поглавито о политичким и духовним везама, те о односу владике Рада према Русији и њеним главним људима, о надама што их је полагао у Русију и о идеалима којима се тешио у тешке дане големих опасности и великих искушења. О везама литерарног рада Његошева са руском књижевношћу може се дуго и одвојено говорити.
Када је Његош био узео седамнаесту годину (1830), његов свети стриц, Петар Цетињски, се упокојио. Он га је питао пред упокојење: „Господару, виђу да ћете умријети, него шта ћу ја сад?“ Светитељ се усправио, сео на постељу, па му рече: „…Ја ти сад помоћи не могу ништа, но ти ево најпосљедње ријечи од мене: Моли се Богу и држи се Русије!“ То изговори, по сведочанству самога Петра II Петровића Његоша, „…и у исту минуту предаде душу у руке Господње…“
КРАЈ
