Широј јавности доскора – до објављивања докторске дисертације проте Радована Биговића о Светом Владики Николају Велимировићу – није било познато да је овај духовни горостас имао намеру да монашком постригу приведе Десанку, Исидору Секулић, Ксенију Анастасијевић и краљицу Марију Карађорђевић. Стицајем историјских околности – рат, утамничење и потоње Владичино емигрирање – овој намери није било суђено да се оствари.
Али све четири светозарне врхотворитељке српске мисли, српског језика и стила и српске националне идеје добровољно су пригрлиле и до краја живота очувале унутарње помонашење, како је то опредељење у животу и стваралаштву лапидарно окарактерисала Исидора Секулић.
И Исидора и Десанка постале су академици. Али нису их занеле слава и почасти: обе су их избегавале, остајући доследне себи и своме духовном призвању.
Десанка је смерно окретала своје бројанице, молећи се и заступајући за сав свет:
„За песникињу, земљу старинску, за њене вечне реквизите и шаблоне, за небеса која нежношћу кипте, за патетичне сукобе васионе, за ливаде никад идиле сите, за лирику мириса и месечине, за презрене априлске плавети, за октобарских шума буктиње, за сликовитост њину прастару, за бајку што је пише иње. За земљу, за мелодичност њене поезије, за богатство срока планинских њених одјека, за њених потока слободан стих млади, успаванку што је усред ушћа пева река, за здравице што их из камена напијају водопади. За земљу, за слово љубве, поезију љубавну њену, за мадригале воденог цвета, за свадбену песму белог грања, за јулског неба збирке сонета, за песника који воли и сања“ – ето Десанкине молитве која до Престола небеског достиже, молитве потекле из скривене клети срца, молитве васељенске смелости!
Блажена је била душа које се дотицала мука себра што ниче и умире као трава у заборав из заборава. Из ње се излио псалам „за тридесет кућица његовог кромпира, за усукано кукуруза стабаоце, за дим над кровом, за оно где је, следећи оце, погрешио делом и словом. За себра увек верна животу, за себра који сунце воли“. Јер, „ако живот изда и шева, и гуштери, сунца уживачи, и песникиња мириса, зова… себар издати неће“, раскрива Десанка свој порив да упути вапај к Богу за тога малог, незнатног човека на чијем се зноју и животној снази држи ова земља и сав свет – „за себра који у поводу води по десетину себара синова“. У овим једноставним сликама из сељачке свакодневице Десанка исказује свој дубоко афирмативни став према животу. „Да живот живује, и да га имамо у изобиљу!“ – овај победни усклик из Златоустовог Слова на Пасху Христову отима се и из Десанкиних груди и трепери, излива се и сја у хиљаду шара у њеној хвалебној и љубвеној поезији.
Верна Богу, верна своме завичају, појала је и псалмопојала из дубина душе благе, самилосне, добростиве, окрећући бројаницу „за бранковинску посну иловачу као мак црвену после кише, за необрађену земљу крај пута, у сабљичици и у драчу, за раскош корова и кукута око сељаковог плота и међе, за непабирчене њиве смеђе“, за земљака врлог трудбеника – „за мисао му несавремену: кад човек има трпезу пуну, нека се нахране и чавке и вране, за плодове што му под воћком труну“.
Рањавала ју је људска површност, испразност и тупост битисања многих који заборављају на човеково свештено назначење: „Тражим помиловање за оне који брзо забораве мртве, оне што одмах са списка их скину и прекину са њима везе олако као паучину. За човека који на гроб пријатеља не посади трешње ни брезе, који са кола и седленика у родном крају никада не сиђе да постоји на гробу пређа. За људе који су на смрт љути, које вређа помисао да би могли умрети, који ће у гроб поћи забринути као они што иду у туђину где не знају ни језик, ни обичаје, где не познају душе живе; за људе који пред смрћу негодују као да их ни дужне ни криве шаљу на робију која вечно траје“.
КРАЈ ДРУГОГ ДЕЛА
ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ (16. МАЈ 1898. – 11. ФЕБРУАР 1993)
