Вода све пере, али црн образ не може, Образ нема више од два прста, али више вреди од два света – ове су пословице забележили истраживачи народног стваралаштва косовско-метохијских Срба. Иста је порука садржана и у питалицама: Питали старога човека: Шта је најскупље на свету? – Част и образ, или Питали старога човека: Шта је најцрње на свету? – Срамота.
Општи утисак о карактеру косовских Срба, чак и у сасвим површном сусрету са њима, ни данас се неће разликовати од оног који је, пажљиво их посматрајући, стекао Бранислав Нушић пре више од сто година. Озбиљност, изостанак смеха, поготово агресивно-вулгарног кикотања, уз гостољубивост и несумњив осећај за милосрђе уочљиве су особине овог дела српског народа, а код девојака и жена приметно је осећање стида, које је Јован Цвијић описао као „слично ономе код жена динарског типа” које се „овде не тиче само љубавних осећаја, већ се уноси и у цео њихов живот”.
Стидети се значи поседовати свест не само о својој плотској већ и о вишој – духовној природи. Нормалан човек, напомиње Владимир Соловјoв, не стиди се због тога што је телесан, што има овакав или онакав облик тела, главе, носа, или због свега оног у себи што је заједничко „са каменом, дрветом, комадићем метала (…). Предмет стида је само она сфера нашег телесног бића која се непосредно дотиче духа”. „Када су мушкарац и жена у потпуности припадали једно другом, стид је био незамислив (…) Материјализовани духовни раскид тражи покривало. Чисти извор постојања, тајна, претвара се и израђа у скривање (…) Само невин не зна за стид”, пише Павле Евдокимов. Занемаривши накратко контекст из којег Евдокимов изводи свој закључак, исто тако можемо рећи да невин понајпре и зна за стид. Такав је резултат најновијег, асоцијативном техником проведеног, истраживања лингвисте Рајне Драгићевић сходно којем „стид осећа 1) дете, 2) девојка, 3) девојчица. Очигледно је да се на основу ових одговора не може прецизирати ситуација прототипичног стида, али се може запазити да то осећање, у свом прототипичном виду, прати недужне, невине и слабе”.
Семиотичар културе Јуриј Лотман констатује да, историјски гледано, култура као „својеврсна екологија људског друштва” и започиње са забранама (сексуалним, односно инцестним, забранама одређених врста хране итд.). „Наравно, што се иде даље, култура захтева више одрицања, више устезања, она оплемењује осећања и просто преобраћа човека у интелигентног човека”. Под интелигентношћу аутор овде подразумева врсту човековог психичког својства, известан степен одуховљености и наглашава: „Интелигентност подразумева развијено осећање стида, а одсуство интелигентности подједнако развијено осећање бестидности (…) За људе интелигентне психологије особина по којој се управљају јесте стид, а за бестидне је то страх: то не радим зато што се бојим (…) Стид је осећање слободна човека, док је страх осећање роба. И једно и друго припадају етичким осећањима, сфери забрана. Али, страх – то је принудна, извањска забрана, а стид – добровољна”.
Стид код верујућих људи проистиче из страха Божијег, од којег, према казивању преподобног оца Јована Касијана Римљанина, „зависи и почетак обраћања и очишћења од порока, и очување врлина код оних који се њиме руководе на путу ка савршенству”. Страх Божји Владимир Соловјoв наводи као „осећање које изражава потребан однос човека ка вишем начелу који чини индивидуално-друштвени корен религије”, а Серен Кјеркегор назива га „вртоглавицом слободe”. На највиши вис слободе успела се, вођена страхом Божијим и девојачким стидом, чувајући своју целомудреност и верност Православљу, Света новомученица Босиљка из Пасјана, косовског села у близини Гњилана, која је од 2018. године уписана у диптихе Светих и коју данас сви православни у српским земаљама и по свој васељени штују, кличући јој са умиљењем: „Радуј се, јер си страшне муке, Христа ради, поднијела! Радуј се, јер си ране Христове на тијелу свом носила! Радуј се, јер те грозним батинама, Христа ради, бише! Радуј се, јер те страшном глађу, Христа ради, морише! Радуј се, јер ти црне косе, Христа ради, посјекоше! Радуј се, Христа ради, табане ти палише! Радуј се, Босиљка, пречиста дјевице, славна Христова Новомученице!“ (акатист, састав монахиње Олимпијаде из манастира Острога, написан по благослову блаженопочившег митрополита Амфилохија 2019. године, непосредно после канонизације).
НАСТАВИЋЕ СЕ…
