ИСТОРИЈСКА, КАНОНСКА И ФЕНОМЕНОЛОШКА ПЕРСПЕКТИВА
Монаштво, та похвала и украс Цркве Христове (св. Исак Сирин), представља једну од најимпресивнијих и можда најсветлијих појава у хришћанском животу и хришћанском духовном искуству. У историји православне Цркве монаштво је извршило снажан утицај на многе аспекте хришћанског учења и начина живота, доприносећи развоју хришћанске етике, православног богословља, аскетике, канонског права, литургике, иконографије, пастирства и духовништва… Монашке обитељи – манастири – одувек су били расадници духовности, просвете и културе, средишта добротворне делатности, места савршеног богољубља и топлог братољубља.
Осећајући да би хришћанство без монаштва било исто што и неплодна смоковница крај пута, Света Црква је од најранијих времена налазила у себи довољно дубине, молитвеног плама, ревности и богочежњивости да најбоље синове и кћери своје упућује на стазу којом се достижу врхови хришћанског савршенства. А двехиљадугодишња историја новозаветне Цркве показала је да је управо број и квалитет монаштва један од најпоузданијих показатеља духовне снаге и светости једног народа.
Преподобни Јован Лествичник, говорећи о подвигу одрицања од света и ступања на пут монаховања, вели: «Сви који су спремно одбацили оно што припада овоме животу, свакако су то учинили или ради будућег царства, или због обиља грехова, или пак из љубави према Богу». Рекли бисмо да је за већину калуђера водећи био овај трећи мотив – незадрживи порив душе ка Бесмртном Женику, али су, зацело, многи међу њима били руковођени и тежњом за потпуним испуњењем заповести Господње: «Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за Мном» (Мт. 19, 20-21), и несумњивом вером у обећање Спасово: «Сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни» (Мт. 19, 29). А двери милосрђа Божијег, како нам сведоче безбројни примери спасења богољубивих и христочежњивих душа, увек су отворене за оне који га траже.
О живљењу монашкоме свети Исак Сирин казује: «Посветити се Богу и живети добродетељно јесте један од великих дарова Христових». И заиста: полагање монашких завета рађа у срцима преизобилну благодат. Неповратно напуштање свега што се супротставља идеалу живљења у Христу, одрицање од «света што у злу лежи», рађа у душама оних који су се свецело приволели Господу «скромно понашање, скривену мудрост, памет која не труби о себи, сакривен живот, невидљиви циљ, немо размишљање, скромност у прохтевима, жудњу за мучењем, подлогу богочежњивости, обиље љубави, порицање таштине, дубину ћутања». Монашке врлине – послушност, сиромаштвољубље, девственост, – јесу штап отачки на који се богољубиви иноци и инокиње ослањају докле не достигну у духовни рај, пењући се лествицом духовних дарова од трезвеноумља, преко расуђивања, затим умиљења, тиховања, чистоте, бестрасности, све до савршене љубави, у којој је испуњење и сладост свих блаженстава. По речима архимандрита Георгија Капсаниса, игумана манастира Григоријата на Атосу, монаси се «удостојавају, као и Свети Апостоли, да буду «очевици Његова величанства» (2. Петр. 1, 16) и да стекну лично искуство благодати Светога Духа, тако да такође апостолски могу да кажу <…>: «што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота: и Живот се јави, и видели смо, и сведочимо, и објављујемо вам живот вечни, који беше у Оца, и јави се нама (1. Јован. 1, 1-2). Ово гледање славе Божије и сладчајша посета Христова монаху оправдава све његове апостолске борбе и чини монашки живот «истинским животом» и «блаженим животом», који смирени монах ничим не жели да замени. Ту благодат монах тајанствено зрачи и према браћи и сестрама у свету, тако да би сви видели, да би се сви покајали, да би сви поверовали, да се утеше, да се обрадују у Господу и да прославе Милостивога Бога «Који је дао такву моћ људима» (Мт. 9, 8)». Одрицање од света у монашком подвигу никада, међутим, не води у отуђеност, себељубље, самозатвореност, него прераста у најдубље, самораспињуће, саможртвено, агапично (=љубвено) служење свету. О овоме епископ диоклијски Калист Вер пише: «У једном од најстаријих монашких текстова говори се о неком младом монаху који, обузет горким очајањем, прилази своме духовном оцу са речима: «Оче, шта да радим? Помисли моје муче ме, говорећи ми: Ти ни у чему не показујеш никаквог напретка, нити ико има икакве користи од тебе; иди одавде!» На то му старац одговара: «Реци својим помислима: Ради љубави Христове ја чувам зидове!» – Ја чувам зидове!… Монаси су као неки стражари на бедемима који штите остале чланове Цркве. – Ја чувам зидове!… Од кога? Први монаси су имали прецизан одговор: од демона као јединих непријатеља човечанства. Повлачећи се у пустињу, монах у ствари улази у подручје запоседнуто од демона како би ту, усред непријатељске силе, предузео борбу против зла и против Злога. Том борбом – уколико се пустиња схвати као посед исконског узурпатора, ђавола – он чини највећу могућу услугу целоме свету». И даље: «Монах не служи свету спољашњим делима милосрђа или знања, нити првенствено гостопримством или духовним саветом, већ својим унутрашњим делањем – молитвом. Његова молитва је у ствари његова љубав». А као својеврстан закључак претходних расуђивања подсетићемо на то да се у црквеном Предању монашки подвиг поима као «осма» тајна Цркве, тајна која, како вели проропрезвитер Михаил Кардамакис, «вечни живот показује присутним и дејствујућим у овоме свету», тајна која «овде и сада показује последњу стварност живота» (прот. M. Кардамакис). Није случајно руски мислилац Павле Евдокимов монаштво, каогод и брак, назвао – светом тајном љубави.
Монаштво је лепотом, узвишеношћу и чистотом свога идеала од најстаријих времена привлачило како мушкарце, тако и жене. Жене решене да се заветују Богу постриг су примале, и данас примају, под истим условима и по идентичном обреду као и мушкарци и даље се у њему управљале, као што се и у наше доба управљају, по веома сличним правилима спољашњег благоустројења и истоветним нормама унутрашњег живљења.
Монашка духовност није ванисторијска и ванвремена. Она никада није представљала неко метафизичко прибежиште, безличну пасивност и бежање од живота, него аутентичну „борбу и подвиг за људско достојанство унутар историјске и космичке стварности“. Ову историјско-есхатолошку димензију монашког живота доживљавамо у историјско-есхатолошком Телу Христовом – Цркви. У даљем излагању настојаћемо да расветлимо формирање и историјски пут женског монаштва од III-IV века до периода иконоборства (прва половина VIII столећа), посебно указујући на његове феноменолошке црте и пројаве у личности и делу светих жена подвижница.
Подвижнички живот привлачио је хришћанке још од самог настанка Цркве Божије. Прве познате девственице у новозаветној Цркви, после Пресвете Богородице, биле су четири кћери Филипове и две кћери ђакона Николе. Свети Игњатије Богоносац сведочи да је у првом веку по градовима Мале Азије постојао велики број девственица, које он поздравља упућујући им посланице. О њима сведоче, између осталих, св. Јустин Философ, Ориген, Тертулијан, св. Кипријан, св. Методије и други Оци Цркве и хришћански аутори. У IV веку, по сведочанству св. Јована Златоуста, било је женских колико и мушких обитељи. Блажени Теодорит, приповедајући о животу преподобне Домне (V век), додаје: „Има много других подвижница које живот проводе усамљено, делом живе у заједници проводећи време у молитвама и ручном раду, користећи се заједничким столом и и спавајући на голој рогозини. Постоји безбројно мноштво училишта ове философије (манастира) не само по нашим пределима него и по целом Истоку“.
Обично се почетак анахоретског монаштва везује за преподобног Антонија Великог († 335), а киновијског (општежитељног) за преподобног Пахомија Великог († 348), чији је устав ушао у основу свих потоњих монашких устава. Као основни узроци настанка монаштва обично се наводе опадање моралног нивоа живота чланова Цркве у доба после издавања Едикта о верској толеранцији 313. године заслугом императора Константина Великог и Ликинија, обележено знатним приливом номиналних хришћана, затим зближавање света (државе, друштва) са Црквом и улажење у њен унутрашњи живот, инфилтрирање у хришћанску средину секуларних вредности далеких од изворних јеванђељских начела и искустава ране Цркве, супротствављање олаком „сакраментализму“, које је било све израженије почев од V века.
Пре краја III столећа, како наводи Јевсевије Поповић, није био познат ниједан случај женског пустињаштва, односно анахоретског начина подвизавања, док је касније таквих примера било знатно више. Најчувенији је свакако пример преподобне Марије Египћанке († 522), која се 48 година подвизавала у пустињи с оне стране Јордана.
Сигурно је да је женско киновијско монаштво постојало после средине IV столећа, да су се прве женске обитељи налазиле у близини градова и села, и да су имале исто уређење као и мушки манастири. За жене су од тога доба подизани нарочити манастири, monasteria gynaikeia, мада је било и заједничких манастира, monasteria dipla, у којима су под управом једнога старешине живели и монаси и монахиње, али такви су манастири били укинути већ у VIII веку одлуком Седмог васељенског сабора.
Подвижнице које су живеле у женским манастирима називале су се коптски ноне, nonnae, тј. девојке, грчки монахиње, monahai, monaststiai, усамљенице, касније и калуђерице, kalograiai, добре, побожне старице, латински sanctimoniales, moniales. Настојатељица се у Египту називала amma(s), тј, мати, на Западу abbatissa, опатица, а код Грка игуманија, igoumenissa, тј. водитељица.
Ипак, број калуђерица на Истоку, макар у Византији, био је неупоредиво мањи од броја калуђера. Једно истраживање, спроведено на ограниченом узорку и само за два последња столећа византијске историје, казује да међу онима који су одабрали подвиг монашког живљења пребивало свега 4% жена. Однос мушких и женских манастира у Константинопољу током целокупне историје Ромејског царства износио је 270 према 77, што значи да је удео оних које су настањивале монахиње био 22%. У унутрашњости, додуше на ограниченом географском узорку, тај однос је био 225 према 17, другим речима, само 7% манастира настањивале су жене.
Источно монаштво нашло је присталице и на подручјима латинског језика. Свети Јероним (†420) и заједница учених и побожних жена којом је он управљао у Риму и Витлејему популарисали су монашке идеале међу женама, а еминентни западни епископи попут Светог Амвросија Медиоланског, Светог Августина Ипонског и Паулина из Ноле лично су подржавали ове идеале и групе жена које су почеле да их спонтано упражњавају.
Од IV дo IX века женска општежића шире се по Италији, Шпанији, Галији, Саксонији, Енглеској и другим земљама северне и западне Европе.
Као што су за монахе правила прописали Пахомије Велики и Василије Велики, тако су за монахиње уредбе подвижничког живота утемељиле најпре Пахомијева сестра, а затим и света Макрина, сестра Кападокијских Отаца Василија Великог и Григорија Ниског. Пахомијева сестра увела је за своје калуђерице правила која је он написао за своју сабраћу: његов устав садржи 194 таква правила (142 у ужем смислу, и 52 додатка и разјашњења), која се тичу молитве, трпезе, занимања и заједничког живота уопште. Као што су Пахомијева правила касније била замењена за монахе Василијевим (50 опширних и 313 краћих), тако је та иста правила на монахиње своје обитељи применила преподобна Макрина, да би затим она постала основ свих женских манастирских устава. Сличан процес догодио се и на хришћанском Западу: као што су за све западне калуђере била усвојена правила св. Венедикта Нурсијског, тако је та иста правила усвојила преподобна Схоластика и за калуђерице на Западу. Типицима мушких и женских обитељи идентично је, уз мање модификације, регулисано устројство степена акетског живота, ступање у монаштво, чин монашког пострига и последице његовог примања, смисао и начин пројављивања монашких завета, као и устројство самих манастира.
На хришћанском Западу – у Галији – створен је и први устав намењен женама подвижницама, дело Кесарија Арлеатског (око 470-542), који подробно анализира Алексеј И. Сидоров у делу „Древнохришћански аскетизам и настанак монаштва“. Због ове његове специфичне одлике и његовог значаја за историјат развоја женског монаштва, овде ћемо га детаљно приказати.
Арлеатски женски манастир, којим је прво управљала Кесаријева сестра, а затим и рођака, био је место нарочитог старања овог архипастира и „захваљујући тој бризи, манастир је брзо процветао и због аскетског живота монахиња био је прави украс арлеатске Цркве“. Управо за тај манастир Кесарије пише устав или „Правила за свете девственице“, и то је историчарима први познати писани устав за женске обитељи. Пре Кесарија, живот већ тада многољудних женских обитељи био је регулисан или оформљеним обичајем и усменим предањем или адаптацијом устава за мушке обитељи (нпр. прерада „Правила“ преподобног Пахомија Великог и преподобног Августина). Кесарије саставља устав за женску обитељ ослањајући се на ранију монашку традицију, пре свега на уставе које је имао испред себе (преподобног Јована Касијана, преподобног Августина и друге), указујући на то кроз „Пролог“ устава, где наглашава да је спис настао „у сазвучју са прописима древних отаца, напоменама духовним и светим“ (Сидоров).
Овај Устав „дотиче се различитих страна монашког живота девственица, опредељујући његов ток строгим оквирима како би „монахиње могле живети по поретку“, што заправо значи да уколико је нека девојка или жена одлучила да напусти свет и родитеље, како би уз помоћ Божију избегла „насртаје духовних вукова“ и због тога ступила у манастир, пре свега је нужно да га она никада не напушта (2. поглавље). Одређују се услови ступања у обитељ за удовице и жене које су се из одређених разлога одлучиле да раставе са мужевима; руководећи принцип при томе јесте напомена да монахиње које имају било какву својину не могу досегнути савршенство, јер облачење у монашку одећу претпоставља ослобађање од свих „световних веза“ (5. поглавље). Забрањује се (чак и настојатељицама) да имају слушкиње, и само у случају крајње нужде могуће је да монахиње користе помоћ друге монахиње, пре свега оних млађих; девојчице су могле ступати у манастир од 6 или 7 година (7. поглавље). По Кесаријевим правилима, монахиње су морале да живе у заједничкој „келији“, где су се налазили одељени лежајеви за сваку. Старе или болесне монахиње нису биле изузете од овог правила (9. поглавље). Уколико је неки поступак било које сестре изазивао приговор, она на њега није смела да одговара ниједном речју (13. поглавље). Сасвим природно да је тиме био искључен сваки облик роптања (17. поглавље). Од свих се захтевало строго послушање настојатељици (матери), која је на то место постављена вољом Божијом. Током трпезе морало се седети ћутке, понављајући у себи „свештене речи“ које је читала једна од сестара (18. поглавље). Читању Светог Писма и осталих душекорисних књига „Правила“ придају велику пажњу, наводећи између осталог да се томе треба посветити најмање два сата током дана (19. поглавље). Полазећи од тога да све сестре треба да имају „једну душу и једно срце у Господу“, Кесарије установљује свецелу заједницу манастирског иметка, претпостављајући равноправност свих сестара, тако да некадашње богатство или сиромаштво немају никакав значај (20-21. поглавље). Постојани труд и непрекидна молитва треба да прате читав живот монахиња; осим тога, оне свагда треба да размишљају о речима Светог Писма (22. поглавље). Строго се забрањује „похота очију“ приликом сусрета са мушкарцима, јер немогуће је имати „целомудрену душу уз бестидне очи“, тако да се саветује, колико је то могуће, избегавање сусрета са особама супротног пола (23. поглавље). У таквом духу су и остала правила (о поретку богослужења, о псалмопојању, итд.), која пројављују његову пастирску бригу о спасењу повереног му стада Христовог“ (Сидоров).
Кесаријев Устав стоји у тесној вези и са „Посланицом монахињама“, упућеној сестри арлеатског архипастира и читавој њеној заједници. Како наводи А. И. Сидоров, „она је написана пре Устава и, како то напомиње сам аутор, посланица представља „малу утеху“, мада је по обиму то прилично обимно дело које се ипак не дотиче превише аскетских птиања. Ослањајући се на светоотачку традицију и, пре свега, на светог Кипријана Картагинског (или, прецизније, на дела псеудо-Кипријана, непознатог аутора чија се дела приписују поменутом оцу), преподобног Јеронима и преподобног Јована Касијана Римљанина, Кесарије напомиње сестрама да оне, „изашавши из световног мрака“, започињу да созерцавају Христову светлост и да због тога треба да буду преиспуњене духовним стражењем. Јер, сви пређашњи пороци и греси лако се могу поново вратити уколико се свакодневно не одгоне добрим делима. Докле год човек живи у телу, он мора да се супротставља ђаволу и стога је свака душа која жели да сачува благочешће обавезна да побеђује стомакоугађање, да избегава пијанство и остале пороке. Кесарије посебан акценат ставља на препоруку да оне које су се посветиле монашком животу треба да се уздржавају од сусрета и друговања са мушкарцима. Он говори и о лукавствима ђавола, наглашавајући да непријатељ нашега спасења дуго може вребати погодан тренутак и да у једном једином моменту код девственице може распламсати похоту и тако је скренути са врлинског пута. Арлеатски архипастир напомиње да, док се осталим пороцима можемо успротивити кроз добродетељ, када је реч о чувственој похоти, њу је потребно избегавати. Стога он непрестано подсећа сестре да се одричу привезаности свим земним стварима: богатству, раскоши, ленствовању и осталим, како све то не би „умртвило“ крила душе и онемогућило их да се правилно развију. Завршавајући своју посланицу, Кесарије кроз напомену са чиме се све сусрећу „војници Христови“, наглашава реалност најтеже битке, а то је „битка за целомудреност“, битка која се одвија свакодневно и која се са напором задобија“ (Сидоров).
Крај првог дела
