Веома је потресно сведочење Теодорита Кирског, такође унето у «Преглед житија подвижница Источне Цркве» архиепископа черњиговског Филарета, о суровом анахоретском подвигу преподобних Угодница Божијих Маране и Кире († 430), чији спомен Света Црква слави 28. фебруара. «Марана и Кира потицале су из угледне породице у граду Верији, и васпитање су добиле у складу са својим друштвеним положајем. Али из љубави према Господу оне презреше све предности које им даваше њихово порекло, одолеше свим замкама овога света и изабраше живљење у покајању. У близини града нађоше један кањон, па, ушавши у њега, заградише улаз камењем и глином. Слушкињама својим које зажелеше да деле са њима напоре и тескобу оваквог живљења оне дозволише да се настане у близини, али у посебном пребивалишту. Гледајући кроз једно оканце направљено на улазу подвижнице су могле видети како живе ове њихове слушкиње, па их подстицаху на молитву и разгореваху у њима љубав према подвизима благочестивости. Али њих две немађаху ни куће, ни најпростије колибе од прућа, него живљаху под отвореним небом, трпећи утицај свих временских промена. Најнеопходнију храну примале су кроз то оканце; кроз њега су разговарале са женама које би им притицале. А за те разговоре одредиле су искључиво Свету Педесетницу; у остало време живеле су у строгом безмолвију. Са посетиоцима би разговарала само Марана; Киру нико није чуо да је реч изустила. Носиле су на себи толико тешке вериге, да је Кира, телесно слаба, увек била савијена до земље, не могући се исправити. На себи су имале дугачке покривке, које су се позади вукле по земљи и потпуно прекривале ноге њихове; напред су се спуштале до појаса, потпуно заклањајући лице, врат, груди и руке. «Често сам их виђао», сведочи Блажени Теодорит. «Оне су наређивале да се, када дођем, улаз отвори, поштујући у мени свештеничко достојанство. Знао сам за тежину верига њихових – чак ни снажни мушкарци не би били кадри носити их. Пошто бих их дуго молио, оне би скинуле са себе те вериге, да би, чим одем, опет ставиле на себе тешке ланце – на врат, на руке, ноге, и још посебне окове на бедра. И тако су живеле – не пет или десет, него читаве педесет и две године[1]. И премда су се већ толико времена подвизавале, ревновале су као да су тек почеле. Рањене лепотом Небеског Женика, оне су лако носиле трудове свога подвига, хитајући да га доврше. Виделе су да их на крају чека Он, показујући им венце победне. Из овог разлога мужевно су трпеле и кишу, и снег, и сунчеву жегу, не осећајући ни патњу, ни бол. Угледајући се на Мојсијев пост, три пута су издржале да посте колико и он. Ревнујући да следе пример Данилов, остајале би без хране по три недеље. Једном су зажелеле да виде места страдања Христових, па су пошле у Јерусалим, али читавим путем нису ништа окусиле. Дошавши у град и поклонивши се, узеле су нешто да поједу, да би се назад поново вратиле без залогаја хране. А путовале су најмање двадесет дана! Још су зажелеле да у Исаврији виде дом где живљаше Текла, чувена добра победница – и опет су тамо и назад ишле не окусивши ни мрвице, желећи да тиме разгоре у себи љубав према Господу. Те свете жене, које су подвиг свој украсиле толиком врлином, постале су пример другима, и Господ их је овенчао венцима победе».

Као пример изузетног анахоретског подвига ношеног у свету, на родитељском имању, навешћемо и преподобну Домнину († 450-460), чији је спомен 1. марта. Сведочење о њеном саможртвеном аскетском живљењу оставио нам је блажени Теодорит Кирски. «Чудесна беше Домнина… У врту своје мајке она беше саградила малену колибу и прекрила је сламом. Сузама које непрестано изливаше квасила је не само колена своја, но и власеницу – то беше скромни покров тела њезина. Чим би петли запевали, похитала би у оближњи храм Божији, и, идући скупа са другим женама и мушкарцима, узносила би хвалу Господу. Тако би поступала не само изјутра, већ и с вечери. Према храму Божијем гајила је трепетно поштовање, и томе је и друге поучавала. Из тога разлога она се много старала о њему, и успевала је да мајку и браћу приволи да имовину своју нештедимице прилажу за храм. А хранила се Домнина скромно – сочивом наквашеним у води. Тело јој се зато сасуши и беше као полумртво, али издржаваше сваки напор и труд. Кости јој прекриваше кожа танушна попут пергамента, јер од трудова изгуби сало и мишиће. Домну је могао видети ко год је хтео, био мушкарац или жена; али она ни на чије лице не гледаше, нити свога лица другима показиваше: на глави јој беше покривка која се спушташе до колена. Глас јој беше и звучан и изражајан, али је свака реч коју би изговорила света подвижница била пропраћена сузама. Када би притекла мојој руци да је целива, сваки пут би је обилно оквасила сузама. Па каква је реч кадра похвалити ову блажену, мудрољубљем испуњену, свагда уплакану девственицу, богату уздисајима  и јецајима срдачним? О, само је силна љубав према Богу могла родити такве сузе! Али, икако обдан и обноћ плакаше, не занемариваше она ни друге врлине. Домна се стараше о онима који јој долажаху и даваше им све што им је на потребу, иако, по њеном савету, ти невољници живљаху код сеоског свештеника. Иметак мајке и браће стајаше јој на располагању, и зато на свим сродницима њеним почиваше благослов неба. Када год долазим у те крајеве, а они се налазе јужно од нас, она ми шаље и хлеб, и плодове, и наквашено сочиво» (Богољубиво казивање, гл. 30).

Бројна су и сведочанства о монахињама које су се подвизавале у манастирском општежићу, о њиховим различитим службама, послушањима и врлинама којима су се удостојиле прослављења у збору Светих. Најпре ћемо указати на типолошке црте служења оних Угодница Божијих којима је Црква Христова поверила службу ђакониса, опет по поретку литургијског календара.

Преподобна мати Меланија Римљанка (Меланија Млађа), чији се спомен слави 31. децембра, једна је од најпоштованијих угодница Божијих у хришћанском свету. Она припада првим нараштајима калуђерица и духоносних матера које у монаштву угодише Христу и уједно је један од највећих светилника женског монаштва.

Преподобна Меланија рођена је 388. године у Риму, у угледној хришћанској породици. Њена бака, чије је име такође било Меланија, изградила је манастир у Јерусалиму и онде живела све до смрти. Од младости је ова чиста душа заволела Господа и свецело се Њему приволела, зажелевши да сачува девичанство и принесе га на дар Бесмртном Женику. Међутим, њени родитељи, имућни људи у чијем су поседу била не само имања, него и градови и читаве области, видели су у јединој кћери пре свега наследницу и некога ко ће им продужити лозу. Са четрнаест година девојка је, против своје воље, удата за Апинијана, младића из такође виђене породице. Са сузама је Меланија молила супруга да је или напусти, или да живи са њом у чистоти и брачном уздржању, као брат са сестром, нудећи му као откуп за себе све наследство своје. Апинијан се није нити сложио, нити потпуно одбацио њену молбу: обећао је да ће јој испунити молбу чим роди наследника. Када им се родила кћерка, родитељи одлучише да је посвете Богу. Меланија одахну, мислећи да је дошло време, по обећању мужевљевом, за живљење у чистоти и уздржању; али он као да заборави на речи своје. Мислила је да кришом напусти дом, али је најближи, којима се беше поверила, подсетише на речи апостола Павла: «Шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа?» (1. Кор. 7, 16). Она одуста од своје намере, али се приволе тајном подвигу: под скупоценом одећом, која је доликовала женама њеног сталежа, носила је власеницу, ноћи проводила у молитви и сва се предавала Господу своме.

Кроз извесно време роди Меланија сина, али се дете брзо упокоји. У исто време се и она сама тешко разболе, и већ бејаше на граници смрти. Муж се у очајању поче молити да она остане у животу. «Желиш ли да оздравим», – каза му супруга, – «обећај ми да ћемо од овог трена почети проводити живот у чистоти». Апинијан се заветова Богу да ће испунити жељу своје супруге, и она се уистину стаде поправљати. Тада изненада умре и њихова кћерчица. Видевши у оваквом току догађаја «измену деснице Вишњега» (Пс. 76, 11), супружници схватише да их Бог призива ка другачијем начину живота, ка вишем подвигу: они почеше упражњавати строги пост и много времена посвећивати молитви, припремајући се да приме монашки постриг. Међутим, родитељи се силно успротивише оваквој њиховој намери. Ово ожалости богољубиве супружнике, али једном, за време молитве, Господ им посла велику утеху: они осетише како се одајом где молитве узношаху разлива неизрециво диван миомир, и у душе им се усели радост неописива. Од тога момента они чекаше да се догоди нешто што ће им дати подстрек да приме монаштво.

И заиста, не прође много дана, и упокоји се отац Меланијин. Супружници се преселише у предграђе Рима, где живљаху у строгој чистоти и побожности. Апинијану у то доба беше 24, док је Меланија узела двадесету годину. Своја имања они нештедимице продаваху, а за добијени новац помагаху болнима, странцима, невољнима и убогима, ослобађаху сужње из тамница и робове из рудника. Много пута је непријатељ покушавао да одврати свету Меланију са пута врлиновања. Једном приликом он јој је нашапнуo помисао да не продаје једно веома лепо имање, смeштено на дивном месту, него да њега остави за себе. Но блажена, осетивши какво је зло пристрашћеност према стварима, не часећи ни часа продаде имање, да не би наудила бесмртној души својој због пропадљивих добара. И тако они распродаше имања у Италији, Сицилији, Шпанији, Галији (Француској) и Енглеској, и милостиње богате упутише у све крајеве земље, на Исток и на Запад: од тога новца беше саграђено мноштво болница, странопријемница (коначишта за путнике), храмова и манастира. Обоје сада живљаху као да ништа немају, носећи на себи грубу одећу и слабо се хранећи.

Када света Меланија заједно са мајком својом Албином и супругом Апинијаном дође у Сицилију, срете се са светим Павлином, епископом ноланским (†431), својим духовним оцем. Онда се сва породица запути у Африку. За време пловидбе отпоче силна бура, која не престајаше неколико дана. Меланија у овоме виде прст Промисла Божијег и нареди крманошима да предају брод вољи Божијој. Таласи однеше брод до једног острва, где беше град опкољен од варвара. Варвари су од становника града тражили откуп за заробљене, претећи да ће у противном град разорити а заробљенике потући. Апинијан и Меланија без двоумљења дадоше тражену суму и тако спасоше град и оне што живљаху у њему.

У Картагини (северна Африка) супружници наставише чинити дела милосрђа. Они продадоше имања своја у Нумидији, Мауританији и у самој Африци. По благослову Алипија, епископа града Тагаста, у коме се они настанише, купише земљу и подигоше два манастира – мушки и женски, опремивши их свим што је за живљење и службу у њима потребно. Света Меланија овде се стаде навикавати на све строжи пост: јела је сваки други, затим сваки трећи дан, да би најзад остајала без хране читаву седмицу, изузев суботе и недеље. Време је проводила у молитви, уздржавајући се од сна. Душу је крепила читањем речи Божије, тако да је целокупно Свето Писмо ишчитавала по три-четири пута сваке године. Неуморно је преписивала књиге, шила одећу за сиромахе, док је себи сашила власеницу коју је носила од Свете Педесетнице до Васкрса. Оваквом подвижничком живљењу научила је и христољубиве девојке које се настанише крај ње. И немали број младића она приведе живљењу у чистоти и девичанству. Многе пагане и јеретике Света је речима истине и примером свога живљења привела Тројичноме Богу.

Као што је у својој обитељи преподобна имала службу ђаконисе, тако је и знатан број жена које су јој се касније придружиле припадало реду ђакониса. Киријаки Каридојанис Фицџералд овако карактерише њено служење: „Меланијино вођство у заједници је имало парадоксални израз, будући да је она водила сестре тако што им је служила. Меланија је умолила једну од сестара коју је дубоко волела и поштовала да служи као духовна мајка манастира. Када год би њено спровођење дисциплине било сувише строго, Меланија је скривала мало али потребно утешење за телесно исцрпљније сестре. Сестре су проналазиле ове дарове у својим келијама. Њене сестре, међутим, су се мудро односиле према овоме и волеле су је све више. Меланија је свој живот посветила темељном изучавању Писма, поучавајући сестре у заједници и бавећи се преписивањем. Била је позната и по својој мисионарској делатности и било јој је поверено преобраћање многих пагана и паганки у хришћанство. Верује се да је, на пример, један од њених биографа, презвитер Геронтије, за своје обраћење био захвалан управо Меланији. Уз помоћ монахиња, Меланија је касније основала и странопријемницу за ходочаснике“ (К. Каридојанис Фицџералд).

После седам година живљења у Тагасти супружници одлучише да се поклоне светим местима у Јерусалиму. На путу за Свету Земљу зауставише се у Александрији, где се сретоше са богоносним Кирилом, архиепископом  тога града, и примише његов благослов. У Јерусалиму обиђоше сва места освештана животом Господа Исуса Христа и Мајке Божије. Блажена Меланија много ноћи проведе у молитви крај Гроба Господњег. За извесно време се удаљивши од Јерусалима, она са Апинијаном посети оце пустињаке у Египту, поучавајући се у њих духовном животу. За време њиховог одсуства Албина, мати Меланијина, сазида на Јелеонској гори кућу у којој се настанише по повратку из Египта. Света Меланија ту се затвори у тесној келији, где проведе 14 година у подвигу, и само недељом примаше к себи супруга и мајку. А након мајчине смрти она узе на себе још строжи подвиг, годину дана живећи у затворништву у једној још мањој и сасвим мрачној келији.

По подвигу и благодатним даровима света Меланија се беше прочула међу хришћанима, и многи долажаху к њој ради духовне поуке. Да би послужила спасењу других људи, одлучила је да изађе из затворништва. Постепено се око њене келије образовао манастир, где се окупило деведесет девојака, али Света по скромности не хтеде њима бити игуманија, премда се о свакој од њих старала као нежна мати. Са љубављу и трезвоумљем поучавала их је вештини духовног живота. «Мимо послушања», говорила је, «чак се ни световна дела не могу устројити како ваља». О љубави, смиреноумљу и кротости говорила је: «Нико не треба ни стомак свој да криви, ни било који други део тела, јер нема оправдања ниједном човеку који се не стара за заповести Господње». Посебно је света Меланија наглашавала важност очувања вере Православне и покорности вољи Божијој.

У обитељи њеним залагањем беху саграђени богомоља и олтар са моштима светог пророка Захарије, светог првомученика и архиђакона Стефана и четрдесет мученика Севастијских.

Године 431., када Блаженој беху 43 године, Апинијан се упокоји, претходно примивши чин монашки. Четири године после његове смрти света Меланија дође на замисао да сагради мушки манастир, али сва своја средства она већ беше потрошила. Ипак, Господ Промислитељ и Уредитељ свега учини да јој неки хришћанин подари двеста дуката, за које и би саграђен манастир на гори Вазнесења Господњег.

На неко време пре упокојења света Меланија просветила је светлошћу Христове вере свога стрица, незнабошца Волусијана. Ради тога путовала је у Константинопољ са презвитером Геронтијем, својим духовним сином, који ће и написати њено житије.

У то доба Несторијево јеретичко учење саблажњавало је многе грађане престонице. Нема броја хришћанима које је света Меланија одвратила од јереси, а то јој је полазило за руком захваљујући одличном познавању Светог Писма, које јој је омогућавало да објашњава и шири православно учење о Светој Тројици.

Света је од Господа примила и дар исцељивања сваковрсних болести. Тако, када је царица Евдокија, жена императора Теодосија Другог, уганула ногу, због чега је трпела страшне болове, света Меланија дотакла се ноге и исцелила је. Многе ђавоимане је исцелила помазујући их светим уљем. Забележено је и како је једној породиљи, која је већ била на самрти, био стављен појас свете Меланије, и она је одмах добила снаге да роди дете и исцелила се.

Предвиђајући своје пресељење у вечност, света Меланија посетила је Витлејем на празник Рођења Христовог и по последњи пут обишла света места у Јерусалиму. На дан првомученика и архиђакона Стефана читала је сестрама његово житије, рекавши да је то последње штиво што чују из њених уста. Неутешно су плакале сестре из њене обитељи због предстојећег растанка са својом љубљеном духовном мајком. Света Меланија их је тешила и дуго их учила врлинском животу. Неке од њених поука касније су ушле у «Материк» спис аве Исаије упућен свечасној монахињи Исидори, настао око 1200. године, који представља зборник мудрих поука великих угодница Божијих упућених безмолвницама и монахињама у општежићу које ревнују за савршенство у своме иноковању. Овај зборник, иначе, по духовној вредности својој не заостаје за познатим патерицима и као такав представља незаобилазно аскетско штиво.

  1. децембра 439. године Преподобна је, и поред телесне немоћи, присуствовала богослужењу и, причествиши се Светим и Животворним Тајнама Христовим, мирно предала дух свој Богу. „Она и њене сестре остале су упамћене по томе што никоме не нашкодите, будући помоћницама читавог света“, поентира суштину њиховог ђаконског и монашког служења Киријаки Каридојанис Фицџералд (Каридојанис Фицџералд 2009, 56)

[1] Према Минејима за читање – четрдесет и две године.

 

Kрај трећег дела

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име