О ЕПИСКОПУ ДАЛМАТИНСКОМ, БОКОКОТОРСКОМ И АЛБАНСКОМ Симеону Кончаревићу већ је изречена и остала општеприхваћена оцена да је то била “без сумње најмаркантнија фигура и најзаслужнији човјек у историји Српске православнецркве и српског народа у Далмацији у XVIIIвијеку” (еп. Стефан Боца). О епископу Симеону сачувана је доста обимна грађа, која омогућава да се његов живот и дело веродостојно расветле и да се о њима изрекне објективан историјски суд.
Симеон Кончаревић рођен је селу Карину, недалеко од Бенковца, око 1690. године, од оца Јована и матере Павлине. Отац Симеонов, свештеник Јован, доселио се у Далмацију из Босне 1686. и био постављен на парохију бенковачку. Овде ће обновити и проширити парохијску цркву, која се од 1590. налазила на месту данашњег бенковачког храма посвећеном Св. Јовану Претечи. Попут других свештеника, и парох бенковачки водио је свога сина још од малих ногу у цркву да му у олтару додаје кадионицу, а касније и пева за певницом. Преневши на малог Симеона своје знање и искуство, Јован Кончаревић је увидео да је то ипак исувише скромно за будућег свештеника: због тога је послао сина на школовање у Задар и Венецију. Говорећи о Симеоновом школовању, епископ Никодим Милаш пише да је пре рукоположења он “дуго бивао у Задру и Млецима, где се учио у разним школама, те је и стекао лијепа знања”. По завршеном школовању он ће се вратити у Бенковац 1719. са намером да продужи свештеничку лозу Кончаревића.
Године 1720. Кончаревић је рукоположен од владике Ставана Љубибратића за пароха бенковачког. Примајући свештенички чин, он је био свестан свих невоља које ће имати да претрпи, по примеру подвигоположника и првосвештеника Христа; јер, како пише Никодим Милаш, “тамнице једне није било у Далмацији, гдје није тада био затворен по који православни свештеник”. На жалост, прилика за страдање указаће се веома брзо, после осам година. Наиме, 1728., у околностима када је владика Стеван био прогнан из Далмације, нински бискуп Андрија Балби дошао је у пратњи наоружаних војника да насилно изврши канонску визитацију српској цркви у Бенковцу. Са исуканом сабљом у руци Кончаревић је забранио бискупу улазак у храм. “Тешко је рећи да ли је овде проговорио плаховити крајишник,” размишља Марко Јачов, “или је у питању смишљени акт којим се јасно дало до знања да се мора прекинути са насилним бискупским визитацијама”.
Уследило је утамничење на неколико месеци, које није сломило непослушног “шизматичког попа”. За 16. јун 1731. Кончаревић је сазвао скупштину свештеника у Бенковцу коју руски црквени историчар Нил Попов назива “помесним сабором”, чији су основни закључци били везани за неповредивост православних канона и самог богослужења, будући да “сав славеносрпски народ са својим свештенством у Далмацији и Боки Которској исповиједа непомично православну источну вјеру, признаје за главу цркве Господа нашега Исуса Христа и стоји у неразлучној вези са свима онима који вјерују у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, немајући “ништа заједничко са римском црквом” и не признајући “никакву власт над црквама и свештенством латинских бискупа, који исповиједају друге догмате и не познају науку православне Цркве”.
Уследиле су године саможртвеног пастирског и националног рада, који ће бити крунисан избором Симеона Кончаревића за епископа 1750. године на црквенонародном сабору у селу Косову код Книна. На томе сабору узели су учешћа игумани манастира Крке, Крупе и Драговића, десет парохијских свештеника и двадесет осам световних лица. Нил Попов пише да су сви присутни на скупштини говорили Кончаревићу да он, као најспособнији, прими епископски чин; он се у почетку одупирао, али је, видевши једнодушне молбе свих присутних, дао пристанак. Са сабора је упућено писму патријарху Атанасију II Гавриловићу са молбом да хиротонише Кончаревића за епископа Далматинског. Уочи Божића 1751.
Наставиће се…
