У Београду,

На његовој највишој тачки,

(А зар би могло бити другачије?),

Изнад Дунава,

Тамо где негда пострадаше

Првомученици сингидунумски

Ермил и Стратоник,

Да, баш на том месту,

Постоји улица Даринке Јеврић,

Новојављене исповеднице вере Хришћанске

На распетом Косову и Метохији.

Свакога јутра, у праскозорје,

Корача Даринка својом улицом,

Слушајући звон Сланачког манастира

Који се стапа са звонима

Са цркава Карабурме, Вишњице, Великог Села

И оних за Дунавом, далеко,

Све до мора Црнога, и даље, Чермнога,

Које је прешла пешице као по суву,

Кличући: Избавитељу и Богу нашему појмо!

У руци јој камени крст,

Извађен из дубина Бистрице,

Њиме благосиља насеље које се још мешкољи

У топлим постељама,

Пре но што крене свак својим путем,

За влашћу, златом ил за хљебом,

У ред за акцијску понуду у „Идеји“.

Не чусмо ми овде лелек звона Дечанских,

Не знадосмо ко је Даринка Јеврић –

Баш ретко име, старинско,

Као што је стародревна, из дубина душе народне,

Поезија у њој жуборила,

Претворивши се у моћни слап

Са кога може захватити, преизобилно,

Свак алчушчиј и жаждушчиј

Правде Божије и Истине Његове,

Јер правда је Његова правда свих векова,

И достизање с краја на крај земље,

И до небеса, и изнад небеса,

Куда се мисао Даринкина вазносила

У забарикадираном стану у Приштини,

И док је излазила вани, поругу Христову носећи,

У пратњи Кфорових војника

Она, чија душа беше мекша од облака ваздушних.

Још једном обиђе Даринка своју улицу, сваки дан,

У време када над Дунавом

Румене пруге шарају далеки запад.

Благосиља насеље које се спрема за починак,

Молећи се за миран и спокојан сан

Нас који нисмо знали и нисмо хтели да знамо,

И не дај Боже да сазнамо,

Како је на Косову било,

Јер веровасмо онима који нас уљуљкиваху

Да ништа, збиља ништа није било,

Па се вине, у пратњи златозарних анђела,

Да још једном обиђе Метохију своју,

Јер куда год год ходила, свугде су Дечани,

Ћивот светог Краља, који ослепљен би, и прогледа,

Чудесним предстатељством Светога Николе

– О, када би се вид очињи вратио и народу српском, моли се –

И узлази, Господ је прихвата,

Јер би гурнута, посрну али не паде,

Верова, и безумном је сматраху.

Стопе јој целива Блага Марија

И миро на њих излива

Јер је целога века корачала

У једином могућем правцу.

 

 

 

 

Проф др Ксенија Кончаревић – На Духовске задушнице 2021

 

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име