Покушај да се говори о повезаности стaрца Порфирија са медицином унапред је осуђен на недореченост. Можда би само један човек, мој покојни пријатељ и колега Јоргос Папазахос, могао да пружи потпуну слику јединственог феномена
који старац Порфирије представља у области медицине. Но, пошто он више није са нама, покушаћу да укратко скицирам ту Старчеву страну, ослањајући се углавном на лично искуство које сам стекао на основу онога што је он допустио да сазнам.Као што знате, многи светитељи су чинили чуда исцељења, па чак и васкрсења мртвих, са чу-
десним недавним примерима светог Нектарија и светог Луке Хирурга. Међутим, постоји нарочита повезаност оца Порфирија са медицином, која га чини јединственим. Ни код једног светитеља, бар колико сам ја читао, не среће се јединствена способност медицинске дијагностике, засноване на чврстој теоријској подлози коју је поседовао човек – немојмо то заборавити!
Упознао сам оца Порфирија посредством медицине, нажалост касно, и због тога би, чини ми се, требало да Старца опишем као пацијента, јер ми је и као пацијент био јединствен. Једне зимске вечери, мој пријатељ офталмолог телефонирао ми је и замолио ме да пођемо заједно у Оропос како бих прегледао оца Порфирија, код кога је вероватно дошло до унутарњег крварења. Сећам се да је падала киша и да је било врло хладно. Прихватио сам, јер сам само чуо за Старца, али га дотада никад нисам срео. Када смо стигли, угледао сам болесника са очито великим губитком крви. Установио сам да је реч о унутарњем крварењу чији је узрок био јединствен, тако да га отада никад више нисам срео. Истовремено, стекао сам први увид у стање организма оца Порфирија, и његов однос према лековима. Укратко речено, историјат његовог крварења био је следећи: Старац је боловао од катаракте, тако да је мој пријатељ офталмолог и дугогодишње Старчево духовно чедо, инсистирао на томе да се он оперише. После многих преклињања, отац Порфирије је прихватио, али под условом да му се не даје кортизон пошто му је организам био осетљив. Но, на хирургији су му, као што је уобичајена пракса, ипак убризгали малу дозу кортизона иза очне јабучице, јер су сматрали да је Старац, одбијајући да прими кортизон, имао у виду систематску терапију у виду уобичајених доза. Последица је била да се појавило изобилно унутарње крварење какво није забележено у светској медицинској литератури. Те вечери Старац је одлучно одбио да га превезем у болницу у којој сам тада радио; говорио ми је да не инсистирам на томе јер би га такав превоз одвео у смрт. Тада сам помислио да претерује. али сам одлучио да уважим и послушам његову молбу. Следећег дана сам, заједно са покојним Јоргосом Папазахосом, био принуђен да му, тамо у Оропосу, дам трансфузију са више од тридесет бочица крви, све док унутарње крварење није заустављено. Прихватио је да му дам уобичајене стомачне лекове, али је инсистирао на томе да их узима у упола мањим дозама, какве дајемо малој деци. Да својим очима нисам видео толику осетљивост организма на лекове, тешко да бих у то поверовао. Но, тако је било. Лекови – и њихова нежељена дејства – били су разорни за њега, и то у дозама које су недовољне чак и за одојчад.
Много касније схватио сам и нешто друго: у то време био сам без духовника и имао сам огромне личне проблеме. Још увек не знам поуздано да ли је те зимске вечери Старцу било неопходно моје медицинско знање, или је медицина просто била средство да ми он дарује оно што ми је недостајало. Уосталом, и после неког времена, па све
до свог упокојења, општио је са мном под изговором потребе за неопходним медицинским саветима, а касније је, на свој јединствени начин, одговарао на моје проблеме иако га нисам о њима питао, причајући ми причу која се односила на неког другога. Када бих му, страхујући од могућег рака у стомаку, предлагао неко додатно испитивање, отац Порфирије је имао обичај да каже да је рак за оне који су Богу по вољи, и није за свакога. Природно, у том раздобљу сам упознао и проценио Старца као лекара, а нарочито – како рекох на почетку – као теоријског познаваоца медицине и као дијагностичара. Опште је познато да је отац Порфирије био у стању да у људском организму види органе и њихово функционисање. Као што ми је рекао, када је испрва почео да види унутрашње органе, није знао шта је то што види. Стога је пошао у књижару „Елефтерудакис“ и купио један анатомски атлас и једну књигу од хиљаду страна о физиологији човека, писану архаичним књижевним језиком; изучавао их је све док није стекао неопходну теоријску основу. Искрено бих волео када би данашњи студенти медицине поседовали исту жељу за учењем и када би поступали као овај свршени ђак првог разре-да основне школе.
У разним књигама које говоре о преподобном Старцу описана су многобројна чудотворна излечења. Мој циљ, дакле, није да се детаљно осврћем на њих. Ограничићу се само на сопствено искуство. Моја веома блиска рођака трпела је великенболове, и у пределу материце дијагностиковано јој је оно што се назива „чоколадна циста“. Веома често реч је о злоћудној болести. Истакнути хирург је одмах предложио хируршку интервенцију. Отац! Јорфиријс се није сложио са тим и саветовао је да се чује мишљење и неког другог лекара. Тај други лекар је предложио узимање хормона, а у случају неуспеха, да се ипак прибегне хируршкој интервенцији. Старац се путем телефона сложио са тим. Два месеца касније, цисте су се повукле, мада те конкретне цисте не одговарају тим хормонима. Када му је казано: „Ви сте уклонили цисте“, насмешио се и рекао: „Баш тако!“ Исто тако, и за моје познанство са манастиром Хрисопиги, благодарност припада оцу Порфирију и његовом познавању медицине. Блаженопочивша игуманија, старица Теосемна, беше дошла у Атину због стомачних проблема. Када је посетила Старца, он јој је рекао да она нема проблема са варењем, тачно је утврдио болно место, и затражио од мене да је прегледам. Наравно, дијагноза му је била сасвим тачна. После свега што сам видео, нисам више ни у шта сумњао. И наравно, сматрао сам природном његову самодијагнозу, по којој је патио од тумора хипофизе. Оно, међутим, чега се још увек сећам са страхопоштовањем јесте његово опипавање пулса, када је желео да дијагностикује духовне болести. То је чинио и мени и многим другима, а када сам га једном приликом питао о томе, одговорио ми је: „Медицина није само знање; она је и тајна коју ви лекари не познајете.“
Другом приликом је говорио: „Ви знате за врло мало хормона. Постоје и многи други, који су вам непознати, а они одређују функционисање организма. Имате још много тога да научите.“ Да ли је био у праву од тога времена откривени су и описани многи нови хормони, а вероватно смо веома далеко од краја њиховог откривања. (…)
Старчево познавање медицинске теорије омогућавало му је да даје непосредне терапеутске савете. Говорио је: „Када дајете хормоне, будите веома опрезни. Јер, интервенишете у систему који не познајете.“ Био је веома јасан у свом противљењу давању естрогених хормона женама после менопаузе ради спречавања појаве остеопорозе. То је говорио у доба када су специјалисти објављивали чланак за чланком како би показали њихову корисност. Данас ниједан озбиљан лекар не препоручује употребу тих хормона, пошто се показало да су опасни и да изазивају тромбозу и рак дојке. Исто тако, било је очито његово противљење хормоналној терапији ради спречавања спонтаног побачаја или ради такозваног одржавања трудноће. односно у случају вантелесне оплодње. Оно прво се показало сасвим исправним. У случају претећег побачаја, испоставило се да су хормони бескорисни или чак опасни за жену. Ово друго још није утврђено. Хоће ли деца рођена путем вантелесне оплодње имати психолошких проблема: Иако ни у медицини нису допуштена неутемељена предвиђања, верујем да ће се показати да је отац Порфирије био у праву. Старац је, такође. инсистирао на томе да труднице треба да посматрају пријатне призоре и
ла слушају пријатну музику. јер супротне ствари имају штетан утицај) на душевно здравље деце.
Мислим да данас не може бити озбиљног медицинског противљења оваквом ставу. Излагање свога искуства са оцем Порфиријем као лекаром завршићу навођењем два случаја, од којих ме један још увек мучи. Тражио је да му са Крита донесемо једну траву која је веома добра за стомак. Стид ме је да признам да, прво, то нисмо учинили, а друго, нисам се сећао ни њеног имена, док јутрос нисам чуо да је то најобичнија жалфија. Оно што ће ме пратити до краја моје лекарске праксе јесте његово гледиште да се излечење рака налази пред очима лекара, и да је реч о нечему што није толико ретко. Верујем да су сасвим јасни разлози због којих ми није открио тај лек. Уосталом, рекао ми је толико много ствари које сам тада примао са неверицом. Као поговор излагању о јединственој повезаности оца Порфирија са медицином, мислим да треба да додам да се током многих година овај духовник налазио на сасвим одговарајућем месту: у Атинској поликлиници. Но, није извесно да је био ваљано цењен од својих тадашњих – нека ми буде допуштен израз – „колега“ лекара који су га познавали. Међутим, без страха од претеривања могу рећи да је он био бољи од свих њих. Био је и јесте најбољи од свих нас.
Из књиге – Свети Порфирије Кавскокаливит сведочења – Беседа
