Друштво српске словесности, Српско учено друштво и свештеници који су помагали њихов рад
На почетку Улице кнеза Михаила у Београду налази се постамент с два натписа. С једне стране је посвета кнезу чије име улица носи, а с друге – име Емилијана Јосимовића, првог српског урбанисте, који је 1867. израдио план реконструкције старе вароши Београда, и човека заслужног за почетке истраживања и експлоатације рудног блага код Мајданпека. Он је остварио замисао о главној, шеталишној улици Београда, која је спојила вијугаве турске уличице између Калемегдана и Теразија у једну, европску, и која до данас чува траг прве генерације српских грађевинара, занатлија и трговаца, научника и уметника. Двојицу знаменитих људи, владара и архитекту, поред Улице, повезује заслуга за почетке и рад највише српске установе, Друштва српске словесности, претече Српске академије наука и уметности – САНУ. У својој првој владавини, тада осамнаестогодишњи кнез Михаило Обреновић, указом од 7/19. маја 1841. прогласио је Београд за престоницу Србије, a пола године касније, 7/19. новембра 1841, кнез је потписао Уредбу о установљењу кровне националне установе – Друштва српске словесности. Емилијан Јосимовић (1823-1897), професор математичких наука на Лицеју, био је један од чланова Друштва српске словесности, касније и Српског ученог друштва, изабран за редовног члана Природословног одељења 1848. године.
Здање САНУ данас се уздиже у средишњем делу Кнез Михаилове улице. Грађено 1922-24, раскошном архитектуром, у стилу академизма и сецесије, доликује свом имену и одаје важност установе смештене иза зидова. Ова зграда украшена је мушким и женским статуама и великом скулптуром Нике, а на њеном улазу се налазе скулптура Ђорђа Јовановића, која симболизује Науку и Уметност, и биста Јована Стерије Поповића. Стерија (Вршац, 1806 – Вршац, 1856), професор права на Лицеју, министар просвете Кнежевине Србије и, изнад свега, комедиoграф, био је један од зачетника идеје о оснивању ученог друштва. Требало је, по узору на Француску академију, основану два века раније, и на друге европске академије зачете у доба просветитељства, стручно уредити и усавршити српски језик и правопис, израдити речник неопходан у школама, научном раду и јавном животу Кнежевине Србије, ширити науку и књижевност у народу. Регламент Императорске руске академије наука из 1747. указивао је да: „Држава не може бити другачија, него корисна и славна, ако у њој буду такви људи који знају кретање сила небеских и времена, мореполовство, географију целог света…“ Академије су постале допуне државама, њихова духовна страна. Влада, Совјет и кнез Михаило уважили су молбу Јована Стерије Поповића и Атанасија Николића о оснивању српске академије наука.
Тридесетих и четрдесетих година XIX века, тек ослобођена и још недовршена Србија, била је прва нефеудална земља у Европи после Француске. Иако изнурена династијским сукобом, Кнежевина Србија је имала хомогену спољну политику, а по труду уложеном у просвету била је у својим непоновљеним и непоновљивим данима. Ницале су школе у градовима и селима, отворене су Штампарија, Гимназија, Богословија и Лицеј, основано је Друштво српске словесности, подигнути Народни музеј, Народна библиотека, Театар на Ђумруку – претеча Народног позоришта, књижнице и читаонице по варошима. Реч образовање у српском језику, зависно од акцента, има два значења: учење, школовање, или стварање, грађење, сазревање. Све ове установе допринеле су образовању Србије у оба смисла те речи. Највише међу њима било је Друштво српске словесности, потоње Српско учено друштво, из којих је 1886. настала Српска краљевска академија – Српска академија наука и уметности.
Друштво је било основа српске науке и уметности, њихов мост са европским центрима и заслужно за напредак Србије на свим пољима. Идеал је био да се прикупи, уреди и стави под један кров расуто благо из давнина, које ратовима, незнањем или немаром није уништено.
Због преврата у земљи 1842. уследио је прекид и, тек од 1845, наставак рада Друштва српске словесности. Тада је донета и одлука о покретању „Гласника“ у коме би се штампали резултати научних истраживања чланова. Иако је деловала ван Кнежевине Србије, прво из Пеште, па из Новог Сада, Матица српска је у неговању српске писмености, књижевности и повести била прва. Као што је она чинила у свом „Летопису“, рад Друштва српске словесности и, касније, Српског ученог друштва, представљан је у „Гласнику“. Археолошки остаци, стари списи, етнографски предмети, трагови уметности и проучавање природних одлика Србије – све је то чекало на један такав скуп умних и часних људи какво је било Друштво српске словесности. Временом, Друштво је преместило своје тежиште на издаваштво – објављивање „Гласника“ и књига, док су сакупљање, чување и обнова старина остали Народном музеју. Друштво српске словесности и, од 1864, Српско учено друштво чинили су своје дело приступачним за нова сазнања и истраживања. Међу објављеним, доминирали су научни радови, али је просветитељска улога Друштва била изнад његових осталих задатака.
Први задатак око кога се окупило Друштво српске словесности, како му и име каже, била је израда Речника српског језика, најављена и у 6. броју „Подунавке“, подлиска „Српских новина“ од 10. фебруара 1845. године. Идуће године предложено је да предмети који ће бити објављивани у органу Друштва српске словесности – „Гласнику“ треба да обухвате: српски језик, распрострањеност наука у српском народу, извештаје. У једном од бројева из 1847, у рубрици „Словенске вести“, „Подунавка“ је објавила да из штампе излази Вуков Речник, а да је Вук Караџић тих дана с црногорским владиком, чита дубровачке списе и спрема се на пут по Босни. Пажња Друштва је поклањана језику, али још више историји, од почетка рада, а званично од тренутка када је Јован Стеић поднео представку о спасавању историјских извора од заборава. Како се део извора за историју српског народа налазио у страним архивима, Јанко Шафарик упућен је у Млетачки архив, 1850-58; државном питомцу у Паризу Јовану Ристићу задато је да попише документе из париских архива и библиотека, а Стефану Верковићу да купује старе рукописе по Турској (1853). Карађорђев Деловодни протокол 1812. и 1813, који је постао највреднији поклон Друштва и начин узвраћања дародавцима, пронађен је и објављен у манастиру Враћевшница 1848. године. Делатност ДСС није се ширила само у границама Кнежевине, сезала је све до архива Беча и Пеште, Венеције и Дубровника, Хиландара. Крајем 1849. чувени Јаков Грим је из Берлина захвалио Друштву на томе што је изабран за члана и најавио да ће срдачно учествовати у научним тежњама Друштва.
Друштво српске словесности – свом народу
Српски народ је имао поверење у своју највишу установу. Сарадња између њих кретала се у два смера: рад Друштва усмерен ка народу и – помоћ људи из народа раду Друштва. И деловање из народа било је двојако: остварено кроз слање разних старина Друштву српске словесности и, обратно, дељењем издања Друштва у свим крајевима Србије и суседних држава.
Од почетка 1845. Друштво је тежило пространијем и успешнијем деловању, зато је покренуло писање књига које ће имати уплив у народу: професори Јанко Шафарик и Константин Богдановић прихватили су се писања терминолошких речника за науке које они предају на Лицеју – физичке и филозофске; ред. члан Василије Лазић, који је у „Подунавки“ бр. 25, од 23. новембра 1845, објавио текст О чистоти и правилности језика српског, узео је на себе писање трактата о употреби тврдог знака, јери и х у српском језику; редовни члан Атанасије Николић латио се писања дела за народ о узбуђењу и развоју народности или родољубља и отечествољубља; професор и редовни члан Сергије Николић обећао је да ће сачинити део историје о првој појави српског народа у свету и у државном животу; председник и редовни члан Исидор Стојановић примио се писања биографија одличних и славних Срба новијих времена; а архимандрит и редовни члан Поповић дао је уверење да ће написати кратку моралну науку у духу хришћанства и српске цркве.
Постојала је потреба симбиозе Друштва српске словесности са народом и покривања свих области из убеђења у важност љубави према земљи. У важност историје, природних наука, језика, памћења заслужних и васпитавања младих. У духу угледања на њих и на највишим моралним вредностима. Или, како је једном рекао Доситеј Обрадовић, а за свој мото одабрала „Подунавка“: „Сама храброст и јунаштво једног народа без науке и мудрог управљања, подобне су зверској снази. Браниће се неко време, ал’ најпосле мора рећи: ејвала и покорити се. Наука, мудрост, законо управљање, искуство, просвећивање народа, подражавање, а сврху свега трудољубни, добродетељни једне општине живот: ето шта саставља његову праву храброст и јунаштво, а без тога или је у ропству, или ће временом бити.“ У 47. броју „Подунавке“, од 22. новембра 1846, изашло је Слово које је својим ученицима говорио Доситеј приликом отварања Велике школе у Београду: „О слободи – благо вама ако будете учитеље покорно слушали, ако заволите мудрост и науку, јер су то дарови Божји, највреднији.“ У претходним бројевима објављено је и Слово при отварању читалишта у Неготину, 18. октобар 1846, о просвећењу разума које је „светионик, свет и пут живота, награда и наказаније савести“. Тада су велике речи великих људи у народу ишчекиване и остављале су утицај. Тако је традиционално светосавско слово ректора Лицеја Константина Бранковића било посвећено утицају просвете на човека и народ, и то оне свестране, која буди и чула и разум и примењује их на добробит народа и државе, њеног законодавства и њене економије, благостања и слобода њених грађана. Бранковић се позвао на примере из историје: Атину, Рим, Петра Великог. Идуће, 1848, Слово Јанка Шафарика, проф. физике и словенске филологије, ректора Лицеја, на Светог Саву, говорило је о лепом обичају да се на празник славе добротвори.
Пут једне књиге
На Заседању Друштва од 23. децембра 1845/4. јануара 1846, обелодањено је да из штампе излази дело архимандрита Враћевшнице Гаврила Поповића Разговори за образовање срца и душе (Поучни разговори за образовање срца и душе). Било је то Поповићево испуњено обећање са Заседања 26. фебруара/10. марта 1845, којим је међу члановима договорено писање радова на популарне теме. И Јанко Шафарик се одазвао својим речником појмова из физике, које је употребљавао као професор и који су неопходни у свакодневном животу. После стилских исправки, Разговори за образовање срца и душе, дело с моралним поукама, добили су препоруке Друштва и наложено је његово штампање у 6 000 примерака, с тим да аутор добије 100, једном од Друштва изабраном руковатељу–манипуланту да се да 20%, да и он за свој труд добије надокнаду, а остало да се расподели књижарима и продаје по умереној цени.
Ова књига забележила је незамислив успех: на Заседању од 29. децембра 1846. саопштено је, поред примања рукописа Вука Караџића и Саве Текелије Писма о српском правопису с особитим додатком о српском језику, да су Разговори… разаслати у 3 000 примерака и да је током 1846. већина тих књига – распродата. У то време, Кнежевина Србија је бројала мање од милион становника, а још толико Срба живело је ван матице. Од тог броја, писмених је било веома, веома мало. На истом Заседању расправљало се и о другом делу архимандрита Поповића, Забава за децу, коју је превео и поднео Друштву. Забава за децу била је књига за „нравствено изображеније и облагорођење деце“, која садржајем и разговетношћу заслужује да буде објављена и завређује пажњу читалаца. Одлучено је да се Разговори штампају у још 6 000 примерака и продају по умереној цени, а да се сиромашним одличним ученицима поклања. Десетак месеци касније, испоставило се да продаја иде слабо, највише стога што је цена књиге износила два гроша. Зато је преполовљена. Две и по године доцније, цена је пала са гроша на 20 пара, јер је утврђено да њена штампа Друштво и није стајала више од тога, као и то да ову књигу Министарство просвете поклања на крају испита као награду ученицима који су постигли одличан успех и примерно владање.
Руковатељ књигама Друштва Глигорије Возаровић је, због здравствених разлога, замолио да буде разрешен и зато му је затражен целокупан рачун за књигу Разговори. Он је то и учинио на Заседању од 2/14. октобра 1847. када је саопштио да су чланови Петар Радовановић и др Милован Спасић примили 1680, односно 1900 примерака, па је рачун затражен од њих двојице. Они су 9/21. фебруара 1848. саопштили да су највећи део продали, по 20 пара – трговцима 10% -, мањи део су вратили. На захтев Министра просвете, 8/20. марта 1848. 1109 примерака је упућено да се раздели деци по свим окрузима, с тим да се од Министраства наплати 10%. Следеће године послато је у школе још 2 000 примерака. Како је потражња за књигом Разговори за образовање срца и душе, била велика, на јесен је препоручено да и од новог тиража аутор добије део, неку десетину комада, како би могао да поклони књиге сиромашној деци и својим познаницима.
Архимандрит је тада саопштио да је из Дечје библиотеке превео и са додацима допунио Животоописаније славних људи, да је та књига већ изашла из штампе и да кошта један грош и пет пара. Друштво се позвало на свој врховни задатак, ширење просвете по народу, и одлучило да заокружи цену на грош. Неки чланови (Радовановић, Спасић, секретар Константин Бранковић) се нису сложили, јер су уверени да књигу продаје њен значај за народ и то да је обавезна у школама као читанка, а за та два разлога неважно је да ли је скупља или јефтинија 10 пара. Даље, сматрали су да књиге које само малобројни учени људи узимају доносе штету Друштву, како је било са „Гласником“, Граматиком Нинковића, Изворима за српску историју, а Друштво мора да се обазире и на своју финансијску страну. Димитрије Јовановић, учитељ из Паланке послао је почетком 1850. новац за 25 примерака Животописа славних.
Разговори и Забава су упућени продавцима школских књига у окрузима: Крагујевачком, Шабачком, Ужичком, Рудничком, Чачанском и Подрињском, Алексиначком, Крушевачком, Црноречком, Ћупријском, Крајинском, Смедеревском, Пожаревачком, Гургусовачком. Посредовао је управитељ српских школа Петар Радовановић, а продавци су добијали 10%. Књижар Василијевић из Земуна, који је хтео да посредује у продаји преко Саве, жалио се Друштву на самом крају 1847. на цензуру, царину и поштарину. Потпуковник Гаврило Брашић, начелник Округа шабачког, поднео је почетком 1848. рачун на 54 гроша за 300 примерака Разговора и Забаве за децу распродатих путем комисионе продаје у Округу шабачком. На крају те године, Браћа Величковић поднели су рачун на 140 гроша за комисионо примљених 975 примерака Забаве за децу, а 550 примерака Разговора за образовање срца и душе и 11 примерака „Гласника“. Затим и за продатих још 24 примерка Забаве за децу по два гроша, и 60 примерака по један грош, а Разговора 110 примерака по 20 пара. Мајор Д. Стефановић из Зајечара, начелник Окружја црноречког, преко продавца Миленка Стефановића, продао је 90 примерака Разговора за образовање срца и душе и 11. новембра 1849. послао 45 гроша Друштву. Друштво српске словесности је одмах потом послало књиге начелствима округа Ужичког, Подрињског, Јагодинског и Рудничког, тј. продавцима Јовану Марићу, Живану Милетићу, Јовану Караматићу и Вуку Васићу. Милован Недељковић из Чачка, начелник Среза драгачевског (и његов наследник Перуничић, две године касније), продали су 1849. 100 књига Разговора преко продавца Миће Милаиновића, који је сваку десету књигу задржао за себе. Шабац, 18. децембар 1850. Судећи по рачунима Павла Ђ. Струнџалића, у Шапцу је 1850. продато 150 примерака Разговора по 2 крајцаре (6 форинти и 15 крајцара), 100 Забаве по 5 крајцара (8 ф. и 20 крајцара), а Друштву је вратио 98 примерака Разговора по 2,5 крајцара и 99 Забаве по 5 (укупно 11 форинти и 57 крајцара), тако да је остало да им пошаље још 2 форинте и 38 крајцара. Поповићеви преводи биле су и књиге Дарови среће и Сила истине.
Главни управитељ основних школа Кнежевине Србије Петар Радовановић поклонио је Друштву 1848. своју књигу Општа знања сваком Србину нужна, а 1850. њен наставак: Општа знања сваком човеку нужна.
Посебно место у издаваштву Друштва српске словесности заузимала је Библиотека за децу, чији је део постало и Јестествено земљоописаније, у преводу с немачког Милована Спасића (1849). Током наредних година, све до 1860, 1861, ова књига, заједно са Кратком историјом Грка и Турака од шабачког гимназијског професора Јована Илића (1853), Физиком (превод секретара Константина Бранковића, 1849) и Астрономијом (Гаврила Поповића), дељена је преко Министарства просвете ученицима. Јово Лаиновић из Дубровника продао је 1850. два примерка Извора, 10 Часова благоговјенија (превод архимандрита Поповића са немачког, аутора Чокеа, из 1847, као и Човек претполаже а Бог располаже из 1848.), по шест „Гласника“ 1 и 2, 12 Забава (по 5 крајцара), пет Разговора (по 5 крајцара), 16 Животоописанија славних људи (по 5 к.), шест Мислословија (Логике), један Речник, осам Антропологија, четири Физике и десет Земљоописанија. Све је стајало 17 форинти и 5 крајцара. Из дописа којег је из Сомбора, 6. децембра 1850. Димитрије Поповић упутио земунском књижару Василију Василијевићу сазнајемо које су све књиге у издању Друштва српске словесности биле читане у народу. Били су то: Лазићев Речник, Мислословље (Логика), Природословље, Астрономија, Антропологија, Земљопис природни, Животописи славних људи, Српски буквар, Читанка, Прва знања, Мали земљопис, Историја свештена, Кратки катихизис, Србска граматика, Србска мала шица, Србска историја, Писмени састави, Разговори, Рачуница, Часови благовјенија, Нинковићева Граматика, Карађорђеви Протоколи, Гласници. На првом Заседању 1851, казначеј Андрија Стаменковић саопштио је да је примио 21 008 књига и претходне године раздао 4961; да је Друштво од 1847. издало на свет 15 различитих књига, укључујући и два „Гласника“, и да је са 17 продаваца књига, из Књажевства и из Војводства, водио преписку и рачуне. Од свих књига најбоље су пролазила Животоописанија славних људи и Разговори. Саветовао је да се књиге штампају у мањем броју, јер се мало купују и нема места где би се могле држати.
Емилијан Јосимовић извршио је коректуру немачких речи Српско-немачко-латинског речника покојног професора Карловачке гиманзије Григорија Лазића, док је исти посао за латинске речи обавио Василиј Лазић. Књига је 1849. одштампана у 1 000 примерака. Две године раније, удовица професора Лазића тражила је да јој врате Речник и превод Цицеронове књиге О дужностима, која је њен супруг израдио, јер није била задовољна накнадом. Тако је и учињено 1848, то потврђује реверс који је примио Стеван Лазић, Григоријев син, свршени слушатељ прве године филозофије. Спор је ипак изглађен, а дело О дужностима (De officiis) је објављено три године после Речника, 10. децембра 1853. У међувремену је и Јевтимије Аврамовић превео са грчког Ксенофонтове Знаменитости, које су 1851. упућене и кнезу Александру Карађорђевићу. Стеван Лазић је уочи Велике Госпојине 1863. послао примерак превода Хорација као свој дар књижници Друштва српске словесности.
Године 1849. пронађено је решење које мами осмех на лице, помало горак, помало сладак. Наиме, препоручено је да се књиге из Дечје библиотеке наметну као обавезне у основним школама, јер се без тога слабо продају.
У „Гласнику“ су излазили радови чланова Друштва, као и они из пера људи различитих занимања које су чланови оценили као вредне. У низу наслова, углавном посвећених темама из српске историје, географије и српског језика, издваја се један другачији: о Корајевом преводу Езопових басни (Париз, 1810) с преводом на српски и предговором Вукашина Радишића, који је изашао 1852.
„Гласник“ и остала издања Друштва били су веома читани на целом простору српског народа. Димитрије Матић је један од чланова Друштва који је гласно размишљао о исходу објављених књига, о њиховом смислу оствареном само у читању. Књига и читалац су једна целина. Матић је 1. фебруара 1850. предложио оснивање читалишта по селима, убеђен у потребу и могућност да где год постоји школа – ту треба да се отвори и читалиште. Ако је то негде ипак немогуће, онда да читалиште барем буде у свакој вароши и паланци. Предвидео је услове које те просторије треба да испуњавају, а за њихов садржај: новине, књиге из области науке и књижевности, такве да су пријемчиве по темама и језику којим су писане. И предложио да Друштво српске словесности своја издања сваком читалишту пошаље бесплатно. Матић је веровао да ће читалишта побудити и списатеље на нова, лепша и боља дела.
Хероји науке међу малим људима
У свом узвишеном послу Друштво је имало помоћ људи из народа, који су били свесни да је сабирање и чување извора – сабирање и успон Србије. И да те реткости припадају – Друштву, под чијим окриљем ће бити сигурне и трајне. Само сазнање да су знали за постојање Друштва достојно је дивљења. То су били људи разних занимања и из разних крајева, са целог простора српског народа, који су помагали током деценија рада ДСС, СУД-а и СКА, и њиховог постојања у Кнежевини и Краљевини Србији.
У невеликим срединама мало је људи у исти мах зналаца и прегалаца, много задатака остаје неурађено, недовршено, остављено новим поколењима. У историјама прекиданих континуитета, каква је српска, потребна је нит која одржава спону старог и новог, страног и домаћег. Мали народ, који је морао да се ослободи презира или равнодушности великих, морао је прво сам себи да потврђује идентитет. „Устук свакоје злости“, упркос коду подаништва и усуду сеоба, српски народ је сачувао језик и писмо, митове, неретко веће од стварности, епску и лирску књижевност, умотворине и обичаје „од повоја до покрова“, ношњу. Тиме је учвршћена и надзидана историја која сеже у рани средњи век. У 19. веку, наступила је нова мена, ренесанса једног народа у доба романтизма и реализма, којима је и сам допринео, пролеће Србије у време пролећа европских народа. Било је то време великих разлика између образованих и необразованих људи, али и њиховог утолико већег међусобног уважавања, време заслужених улога у друштву које су обавезивале. Обични, марљиви људи и високи умови међу собом су ближи него што то издалека изгледа, повезани скромношћу, врлином која садржи све остале. Наизглед „мали људи“ дирљивом посвећеношћу су сакупљали старе предмете, обичаје, натписе, књиге, речи, упућивали их Друштву српске словесности и Српском ученом друштву и тако драгоцено допринели својој земљи. Од успутног, неприметног камена – правили су темељац тек обновљене Србије.
Ход по Србији није ход по тлу, испод сваког корака су векови, трагови цивилизација. Орачу у Срему се пред ралом испречи шлем легионара, крај Дрине, Саве, Дунава, Велике Мораве и Нишаве археолози разгрћу палате с мозаицима, мештани села на обалама Тамнаве и Колубаре наилазе на римске виле и посуђе из њих, а пастири на повленским ливадама на корале Панонског мора. Једне средњовековне тврђаве надживеле су своје време, друге зарасле, урушене и утонуле поново у камен од кога су зидане. По Војводини има двораца у којима су „чувари сове, а пауци вратари“ и оних којима су враћени изглед и живот. Јужни крајеви Србије и суседна Босна обилују остацима турских времена, Црна Гора траговима утицаја којима је била изложена са планина и са мора. И у самом Београду, чувеном по калемегданској тврђави изнад ушћа Саве у Дунав, осећа се неумољиво присуство пролазности, славе и жртве, слободе и жеље за миром, рушевина и патине некадашњег сјаја, скадарлијских песника. Присуство мрачних доба и поновних свитања.
Карађорђе је рекао: „…Ми ништа туђе нећемо тицати, но сопствено наше од старинах, које је свему свијету познато да је рођено наше.“ Науци је била потребна помоћ људи који су свакога дана, спонтано, у додиру с флором и фауном, минералогијом, археологијом и етнологијом, језиком и народном књижевношћу. Друштво, које је од почетка имало подршку државе и родољубивих грађана, 1849. је наложило обавезу да грађевинари при зидању нових зграда јављају полицији ако наиђу на неки остатак прошлости. Монаси су неуморно преписивали летописе, житија и законике, чували фреске и литургије. Усмено предање је чувало векове и ширило их са сабора на задругу и са ње на човека, од предака ка потомцима. Сакрална и световна архитектура, униформе и ношње, заставе, пергаменти и папири, гравуре и литографије, предмети покућства и накита, оружја и алата, градских остатака, све је било вредно проучавања, представљања свету и чувања за потомство.
Првих година, покушаји сарадње с Друштвом били су стидљиви. Неки од њих потицали су из противљења реформи језика и писма, па је извесни капетан Беркић упутио своје мишљење о српској ортографији на споменицима српским која треба да буде мерило писма, а не ново и непотврђено, које изазива неповерење у народу. Други и другачији пример сарадње из исте те 1846. године требало је да уроди плодом у природним наукама. Н. Стојановић из Новог Сада, који се бавио ботаником, истраживао је по Србији, о трошку ДСС, али није довршио та истраживања. Када је од Друштва добио опомену, јер је већ увелико требало да објаве његове резултате, изговорио се како не би да прекида нови започети посао због даљег проучавања по Србији.
За узврат нису тражили много, радо су и поклањали, а било је и толико скромних да нису желели ни да им се зна име. У српском народу одувек је постојао обичај окупљања и узајамног помагања у сеоским пословима. Када током године, највише лети и у рану јесен, наиђу радови у пољопривреди, или на изградњи куће, које једна породица не може само да изведе, у помоћ притекну суседи и цело село. Тај обичај звао се моба, по речи молба од које потиче. Домаћин је најчешће сазивао мобу, али понекад су се мобари и сами нудили и приањали на посао. Као захвалност, домаћин је гледао да припреми што богатију гозбу. Мобом су се обављале копања, жетве, косидбе и плашћења, бербе, комишања. У познојесење и зимске дане, мобе би прерасле у прела и посела. Та седења у топлој кући једног од сеоских домаћина била су испуњена поучним причама из прошлости, песмом, упознавањем младих, смехом, израдом рукотворина – плетива и веза. Поред жеље да се помогне комшијама, коју је пратило и очекивање да ће помоћ, ако затреба, бити узвраћена, мобаре је водила и реч која се из турског језика одомаћила у српском – севап. У народу је било уврежено да је севап, „ваља се“, учинити добро дело, јер ће се оно лепим и вратити. Све што израња из размене Друштва српске словесности и Српског ученог друштва са народом подсећа на мобу. Она је, као и Друштво, чувала део народне уметности; она, том узвишеном, свесрдном, несебичном помоћи, као и осећајем севапа, личи на помоћ народа учењацима. Покушај откривања тог дела народа је само доличан покров и мало уздарје које им дугујемо.
Шта ми о њима знамо? Само доб, занимање којим су се бавили и места одакле су били, ретко порекло и породицу. Не и како су живели, шта их је мучило, а шта водило. Нема ни фотографије која би дочарала лица, с њима и нарави. Тек дубоко замишљање над њиховим мотивима да допринесу науци, као очи навикнуте на мрак, почиње да назире портрете тих часних и родољубивих људи. Најтеже доступни су животи „малих“ људи, нечујни, засењени „великом“ историјом. „Да ли би било „велике“, историје победа, без „мале“, свакодневне? Велике заблуде живе на малим заблудама, велики тирани на малим тиранима, велики хероји на малим херојима, велика историја на малој.“ Простор приватног увек је био подређен јавном, али му се повремено и отимао. Књижевност реализма овековечила је пре историје те мале људе у великом времену, у врењу и метежу због дотрајалости једног и неизвесности другог доба. Та књижевност, поред потпуне, често и суморне, слике стварности, поседовала је стаменост и поуке просветитељског наслеђа, лирику наслоњену на осећајност и одлучност романтизма, психолошку нит, дубоко познавање и поштовање села, градски живот, географију, критику државе, сатиру и духовитост. Јунакиње српских књижевних дела 19. века су присутне, поетски оштроумне и нимало предвидиве. Ако је несналажењу и поводљивости упутио сатирични подсмех, писац је тако само бранио народ од њихове погубности.
Географија коју је омеђавао одјек рада Друштва српске словесности и Српског ученог друштва пружала се од Боке Которске до Будимпеште, од Истре до Неготинске крајине.
Демократичност у бићу српског народа некад је неодговорна, али често похвална, бодра и таква да не трпи тиранију. Другачије, доследно, повремено склоно протезању преко губера, али без оглушења о разум и не без угледања на успешне народе и земље, српско друштво неговало је идеју о слободној држави. Ретко се у 19. веку наилазило на осећај једнакости књаза и ратара, саветника и терзије, судије и било кога из народа. Србима је било неприхватљиво ослобођење од зулума, а прихватња бирократског јарма, како су говорили Тома Вучић Перишић 1842. и Адам Богосављевић 1876. Прота Матеја писао је о својој самоуверености пред вишима и понизности пред обичним људима, а, век касније, Делфа Иванић о повољном положају српске жене јер разлике у друштву уопште нису изражене.
Постојао је сталешки понос – уздржан, не и надмен однос према нижима, нити поданички према вишима, достојан и достојанствен. У доприносу Друштву учествовали су учитељи, свештеници, државни службеници, занатлије, ускоро и индустријалци, вешти трговци, вични сналажењу у свом времену, али, изнад свега, вољни да део иметка, или онога што пронађу и процене као научно или уметнички вредно, завештају својој земљи, школама, музејима и библиотекама, ученом друштву.
Са литургије- у историју
Црквене личности биле су прве у додиру с реликвијама из средњовековне и касније српске историје. Многи међу њима били су и веома образовани људи. Зато је и очекивано да је њихов допринос Друштву српске словесности био огроман. Као и учитељи, и свештеници су се бавили писањем, превођењем, скупљањем старих рукописа, књига и новчића. И они су били из свих крајева, од Далмације до Браничева, од Барање до Хиландара.
У време Вукове реформе језика и писма, многи учени људи су посегли за бављењем том облашћу, па је тако и Петар Вучерић, бивши парох бајски, тада староврбаски, 1844. написао Србску говоритику (Граматику), а четири године касније, Евгениј Јовановић, епископ горњо-карловачки, послао је Друштву српске словесности своју Граматику словенских језика на оцену. Белоцрквански протојереј Софроније Ивачковић превео је на српски језик Путовање млађег Анахарзиса по Грчкој, а прота ћупријски Софроније Надрљански Лазаревић, бивши професор у Крагујевцу, направио је 1850. превод књиге природнонаучног садржаја. Епископ бачки Платон Атанацковић написао је Буквар српски за српска училишта у Аустријском царству, а Рајевски, протојереј при руском посланству у Бечу, значајан за делатност Корнелија Станковића и за учешће Србије на Етнографској изложби у Москви 1867, књигу Игор, кнез сверски.
Увид црквених великодостојника у постојање, садржај и вредност старина похрањених у црквама и манастирима, био је поуздана спона између средњовековних, или нешто млађих, остатака и науке. Захвалност за то, у периоду од 1847. до 1858, заслужили су и парох цветачки Јован Протић из Среза моравског – Округа рудничког, за стародревну књижицу у којој је и Законик цара Душана, вранићки парох Теодор Поповић и пензионер Лазар Поповић, за 11 текстова дејанија, архимандрит хиландарски Онуфриј, за српске дипломе и документа, игуман тумански Гервасије, за Номоканон из 17. века, владика шабачки Михаило, за Јеванђеље и три минеја из 17. века, као и за свој Поглед на историју српске цркве првог периода, архимандрит Дечана Серафим, за рукопис из 17. века, а прота лознички Игњат Васић за Јеванђеље и Номоканон, затим за Пентикостар штампан у Мркшиној цркви 1566, као и за Требник из српских старих штампарија, антимис који је освештао митрополит босански. У пролеће 1859. откопан је темељ Мркшине цркве код Лознице. Министар Марковић је стога затражио од Друштва српске словесности податке о двојици Немаца који су показивали интересовање за ову цркву. Марковић је послао и план цркве, смештене на једном вису и окружене липом и кестењем. Архимандрит дечански, господин Серафим Христић, послао је 1860. рукопис на кожи с Поученијем Светог Јеврема писаним по заповести првог дечанског игумана Арсенија 1337. и Поменик пећки на хартији, као и римски, млетачки, дубровачки, пољски и италијански новац.
Ужички епископ Јоаникије (Јанићије) издвојио се по свом ангажовању. И само набројани извори које је сакупио изазивају дивљење, камоли завиривање у њихове странице. Ту су били: рукопис из књиге Константина Филозофа, Требник штампан у Млецима 1539, пет турских писама, копије аката из српске историје 18. века, сребрни новчићи, шест наредби кнеза Милоша 1818-25, 12 писама кнеза Милоша 1819-31, и још неки историјски списи. Из Карановца је 18. децембра 1859. послао допис о овчарско-кабларском манастиру Благовештење и књигама које се тамо налазе, а почетком 1860. захвалио је на избору за почасног члана Друштва српске словесности, послао своју биографију и најавио истраживање извора из манастира Благовештење. У наредне две-три године, владика је поклонио Јеванђеље на кожи, Минеј на кожи, Апостол на хартији, рукописе на хартији с диоптром и псалтиром, рукопис из 1818, штампану србуљу с молитвословом, сребрни новац краља Уроша и цара Душана, дубровачки, грчки, римски, пољски и мађарски новац, сребрну копчу, талир и сребрну минђушу. Како се владика Јоаникије посветио и изградњи или обнови цркава и манастира, послао је 1861. живописе манастира Каленић и цркве Жича, пре и након његове поправке 1856, живопис Цркве Св. Саве у Миланџи, коју је он сазидао и ликове – свој, и покојних великодостојника: Мелентија Никшића, митрополита шабачког, Герасима Ђорђевића, владике шабачког, Максима Савића владике шабачког и Василија Никшића, архимандрита студеничког.
И митрополит српски Михаило је од 1860. постао почасни члан Друштва српске словесности, захваљујући поклонима старина и својим текстовима: Поучни говори епископа шабачког Михаила, Душевни дневник и О дужностима црквених пастира и тешкој служби њиховој.
Свештеник Марко Аврамовић, Црногорац родом из Бјелица писао је из Пожеге, 24. августа 1851. секретару Друштва српске словесности Ценићу, да је био свештеник у Вучитрну на Косову и да је због неуспеле буне 1840. побегао у Србију. Налазио се у великој беди с породицом, па је хтео да оде у Црну Гору, где је поседовао имање. Молио је за новчану помоћ, а за узврат би свраћао у цркве и манастире, прибављао српске старине и по повратку у Србију их предао Друштву.
Задивљијућа личност, потресна судбина и несагледив допринос науци пароха, учитеља, професора Богословије и протопрезвитера Ђорђа Николајевића заслужују посебну пажњу. Николајевић је рођен у Јазаку, 1807, службовао је као парох од 1833, а од 1846. упућен је за протопрезвитера у Дубровник, где је остао до 1858. Затим је службовао у Задру и, од 1881, у Сарајеву. Од 1885. био је митрополит Дабро-босански. Дописни члан ДСС постао је од 1842. (од 1850. члан његовог језикословног, историјског и природословног одсека), а СУД-а од 1864. Био је почасни члан Матице српске.
У свом писму Друштву српске словесности из 1851. рекао је: „Сваком Србину срце заиграти мора кад види како се ви охотно трудите да српску историју на свет издате. Но да би она точнија и савршенија била, морали би сви српски научени књижевници, који се читањем књига баве, свог српског историјопијесца у његовом послу подпомоћи“. Поред подсећања на имена историографа које Јован Рајић није користио у Историји, обогатио је ризницу Друштва за два Карађорђева писма из 1808. Средином те 1851. Друштво је намеравало да упути Николајевића у Млетачки архив, али је тај план осујећен јер му аустријске власти нису дозволиле рад у Архиву и стога што му је вид ослабио. Било је то и време после велике Николајевићеве породичне трагедије.
Године 1855. Николајевић је сакупио 2000 речи које се не налазе у Ријечнику Вука Караџића, с којим је лепо сарађивао, а наредних година: 8387 латинских речи, као и српске речи и презимена која не настају од крштених имена. Током 1856. Николајевић је слао Жефаревићеву Стематографију (коју је Друштву српске словесности 1860. упутио и пештански трговац Пера Деспинић), рукописну књигу Reipublicae Ragusiane ejusque optimatum insignia и натписе међу којима је један био с камена Херцега Стефана, а други из времена бана Твртка. Идуће, 1857, Ђорђе Николајевић је сачинио преписе из књига Дубровачке републике, као и исписе из Дубровачког архива који се односе на Србе, из Liber viridis-а. Тада су с његове адресе у Београд стигли и: четири писма патријарха Арсенија из 1734, 13 штампаних књига, 4 карте и рукописи: Житије цара Лазара, Хиротонија и литургија из 1691, Слова из 18. века, О палатах Давидових, рукопис из 1763, Простегна, Дневник из 1786, Сведочанство архимандрита острошког Јосифа Павићевића игуману Никодиму Лучићу 1836. У извештају о раду Друштва за 1863. Ђорђе Николајевић је истакнут као један од оних који су највише помогли у брижљивом прикупљању старих рукописа којима се осветљава народна прошлост са историјске и језичке стране. Припремио је за штампу изворе из Дубровачког архива, писао прилоге из историје, географије, историје књижевности и историје цркве, моралне приче, менике, обичаје, умотворине, преводио са немачког и руског, италијанског, латинског. Те јесени послао је Друштву српске словесности: Моралну филозофију, Званично описаније санџаката Скадарског, Молбе народа православног за права своје цркве поднешена Сабору у Кромерижу 1849., Жеље православног народа далматинског саопштаване од једног друштва до другог ради бољег споразмљења, речи за нови Речник, молбу да се укину имена „грко-унијата“ и „некатолик“. Крајем године, прикупио је на Цетињу рукописе и послао их по одобрењу кнеза (од 1910. краља) Николе.
Николајевић је био значајан и као посредник, па је преко њега Георгије Бошковић из Дубровника 1852. послао Историографију народа словенског од Мавра Орбина, као и сребрне новчиће за Народни музеј. Богдан, Божо и Георгије Бошковић слали су књиге и стари новац. Достављао је „Српско-далматински магазин“ (1842-1861), чији је уредник био, продавао књиге и слао новац Друштву. Поред уређивања „Магазина“, Николајевић је био сарадник „Летописа Матице српске“, „Српског народног листа“, „Српских народних новина“, „Грлице“, „Данице илирске“, „Српских новина“, „Шумадинке“, „Јужне пчеле“, „Војина“, покретач „Дабробосанског источника“. Отварао је школе у Далмацији, отворио Српски православни црквени музеј у Сарајеву, уздигао просвету у Босни, основао многе фондове, понео признања. Иако већ у позном добу, митрополит Ђорђе Николајевић наставио је да помаже и Српском ученом друштву, којем је из Задра, 6. јула 1882. поштом послао једну словенску и једну грчку рукописну књигу. Умро је у Сарајеву, 1896. године.
У раздобљу од 1847. до 1861. у Друштво се слило обиље старог новца чији су дародавци били свештеници. Пуко набрајање њихових имена и поклона прети умањивањем значаја онога што су принели Друштву српске словесности, али их и извлачи из заборава. Дар архиепископа и митрополита српског Петра Јовановића била су 32 примерка сребрног римског новца, игумана каленићког Јоаникија Нешковића – један примерак српског новца из времена цара Стефана Душан, пароха вранићког један шпански талир, протојереја чанадског и члана Темишварске конзисторије Арсенија Предраговића – сребрна монета Марка Антонија, а пароха закутског Радосава Бачанина два сребрна новчића – један Луја 14, други пољског краља Сигисмунда Трећег. Тимотије Јаковљевић, јеромонах раиновачки, даровао је два стара бакарна римска и један сребрни мађарски новац, ђакон манастира Благовештење Мојсеј Поповић – стари сребрни српски новац краља Уроша, парох и катихета Гимназије Михаило Поповић – два стара римска бакарна новчића, јеромонах манастира Драче Максим – један стари сребрни новац. Старим новцем допринели су Друштву и: игуман студенички Севастијан, архимандрит из Мостара Јоанићије Памучина, Петар Шљивић, парох пожаревачки, Радован Стоичевић, парох медвеђски, Софроније Надрљански, протопрезвитер ћупријски, Теофил, игуман каленићки, Ђорђе Поповић, пароха живичког и Милоје Барјактаревић, парох крагујевачки.
Слава Друштва српске словесности била је Свети Ћирило и Методије и прослављала се у просторији Читалишта Друштва. Друштво је било смештено у у Лицеју, док 1856. Попечитељство није решило да се Друштво пресели у кућу Ваје Илијћа у Абаџијској чаршији. Познато је да су платили кирију Тини Небригић, која је део дажбина одбијала на рачун прања прозора. Такође и пароху Стефану М. Белом, коме је исплаћивана кирија у износу од 60 талира за период од Митровдана 1859. до Ђурђевдана 1860. За следећих пола године Петар Тирић је примио исти износ. Од 1862. Друштво српске словесности се налазило у просторијама Министарства просвете.
Крај Друштва српске словесности – почетак Српског ученог друштва
Последње дане Друштва српске словесности обележили су догађаји на седници одржаној 26. јануара/7. фебруара 1864. године, којој су присуствовали и питомци Велике школе. Министар просвете Цукић је сутрадан тражио од ректора Бранковића да се они подвргну казнама, јер су говорили и узвикивали увреде на рачун власти. Академијски савет Велике школе није пропустио да овај догађај припише не толико разврату ученика Велике школе, колико злонамерном делу. Став професора био је да су се њихови ученици занели за незрелим, неопредељеним и нејасним идејама правде и слободе, које Школа није могла да предупреди. Била је то алузија на утицај Владимира Јовановића, зачетника либерализма у Србији, научника и професора Велике школе, члана ДСС, који је неколико година касније највиша уверења отелотворио дајући својој деци имена рођеној у браку с Јеленом (девојачко Маринковић) – Правда и Слободан.
Још као државни питомац у иностранству, на студијама пољско-економских наука, Владимир Јовановић се почетком 1855. обратио Друштву с уверењем да би још кориснији био када би се бавио науком уопште, нарочито државно-економским наукама. Молио је да по завршетку Академије у М. Алтенбургу буде упућен на наставак школовања. Пољска економија, коју је већ савладао и применио би је у даљим истраживањима, је само део државне, а њено познавање било би највећи Јовановићев допринос Србији. Знање немачког и француског омогућавало му је потпуно проучавање и препоручивало га још више. Опомињао је да је државна економија основ и извор благостања срећних држава. Залагао се за то да се Друштво подели у одборе по струкама и да акценат у раду буде стављен на оцењивање научних и школских књига, као и на прикупљање сазнања о искуствима и напрецима српских, словенских и осталих европских наука. Јер, „Друштво је највиши учитељ за српски свет“, па би као такво оправдало и своје име и свој печат „који представља необрађено поље србског књажевства на ком излазеће сунце озарава грб Србије“.
Од Светоандрејске скупштине 1858. преовладала је струја млађих људи са либералним погледима тадашњих италијанских и руских револуционара, енглеских либералних економиста. Та политичка промена осетила се и у раду Друштва, за коју је најзаслужнији био Владимир Јовановић. Он је био убеђен да је Друштво српске словесности позвано да негује општу свест, образује и васпитава народ. Јовановић је у исто време ушао у отворени сукоб с Костом Цукићем, због свог предлога о избору Гарибалдија, Чернишевског и Херцена за почасне чланове Друштва српске словесности. То је довело до прекида деловања Друштва српске словесности, а поново је отпочело са радом 20. јула/1. августа 1864, али под именом: Српско учено друштво. Оно што су за Друштво српске словесности били Јован Стерија Поповић и Ђура Даничић, то су за Српско учено друштво били Јован Гавриловић и Стојан Новаковић.
На првом скупу Српског ученог друштва Владимир Јовановић је одржао говор о потреби „да се изрази мисао којом данашњи век живи; да се развију идеје које ће као буктиња просветлити савременицима пут истине, да се искуства и знања свих векова и нараштаја прикупе и употребе за добро свих… Ширењем науке Друштво има да припомогне да народ постане учесник у великом наслеђу умних и моралних тековина свих прошлих векова и савременог човештва. Раширена до опште свести наука би увела народ у друштво и разговор с највећим духовима и карактерима, па би га поставила у стање да чује и оне који не живе више… Светлошћу и снагом истина, сазнатих у прошлости и сад, дух народни добио би полета у развитку свом па би се развио до моћи која ствара изворе и снаге за самостално обрађивање науке, на домаћем огњишту.
Српско учено друштво по свему је постало достојан наследник Друштва српске словесности. Као члан одсека за историјске и државне науке, секретар Министарства просвете и црквених дела, Милан Ђ. Милићевић покренуо је 11/23. новембра 1864. мисао о унапређењу историјске науке. Предложио је да се штампају рукописи важни за нову српску историју, да се промисли о начину проучавања догађаја од 1815, да се при том узме у обзир и архива Друштва, и „…да се умоле сви они који би имали какве важне документе за историју горепоменутог доба, да их Друштву учине приступнима. Исто тако да се и сви живи споменици и извори нове историје саслушају о догађајима за која имају знања.“ На Митовдан 1865. Мита Орешковић и Миленко Милићевић послали су стари новац и тако наставили традицију Друштва српске словесности.
