Манастири – главна архива српског народа
И свештенство је наставило предани рад на сарадњи са Српским ученим друштвом, онако како је то било уврежено и у време Друштва српске словесности. Кнежевина Србија и Српска православна црква током шездесетих година 19. века посветиле су велику пажњу заштити и проучавању српских цркава и манастира на Косову и Метохији. Архиепископ и митрополит српски Михаило се почетком 1867. обратио Хиландару, Пећкој патријаршији и старешини манастира Високи Дечани молбом да опишу и оцене изглед, унутрашњост и живот манастира, али га њихов одговор није сасвим задовољио. Недостајали су им стручни људи који би се упустили у помну анализу историјске и уметничке вредности грађевина, фресака, икона, црквених реликвија и рукописа. Архимандрит Кирил, старешина манастира Високи Дечани, у име манастирског братства, написао је, априла 1867, како у манастиру нема сада ништа тако важно иако је он некада био „главна архива српског народа“, јер, оно што је у манастиру познато то је већ објавио јеромонах Гедеон, под насловом Првенец Дечански, а и Александар Гиљфердинг је „нешто печатао“. Истог месеца јавили су се из Пећке патријаршије архимандрит Хрисант и игуман Рафајл с братијом, писмом идентичног садржаја као код оног из Дечана. На првом листу у горњем левом углу писма је црни печат Патријаршије са текстом Печат светјеиши славносербскиа патриарши печскиа 1719 лето около, а у средини печата стилизована је зграда манастира са представом Вазнесења изнад и ликовима Св. Матеја и Св. Николе, с леве и десне стране.
Фото: Митрополит Михајло
Архиепископа Михаила ови, не сасвим повољни, одговори нису обесхрабрили. Првих дана лета 1869. се из Крагујевца обратио председнику Српског ученог друштва Јанку Шафарику, вестима о раду архимандрита Леонида. Он је 1868. начинио и послао опис Цркве Свете Богородице у Цариграду – Београдске/Српске цркве, и цртеж те цркве и дрвета у Београдској шуми, близу Бујукдера. Затим је био у Светој Гори и прегледао хиландарску библиотеку и у њој нашао преко 100 хрисовуља, које би, када би се објавиле, много осветлиле српску историју. Да се фотографишу било би потребно најмање 300 рубаља.
Опасност на коју је указивао Вук Караџић, да српско културно благо које се налази ван Кнежевине може да буде отуђено, обистињавала се. Вук је тада предложио да се са српских задужбина ван Србије сниме натписи, како се не би испрали и затрли, и да им не би ко дао други смисао.
Архимандрит Леонид је саветовао да се фотографисање у Хиландару учини што пре, јер се грдно оштећује и растура, тако да знатних рукописа, које је раније виђао, сада више нема, а за неке од њих зна да су их узели архимандрит Григорије и бугарски владика Иларион. Павловска библиотека је била прилично сачувана, а садржала је и рукописе који сведоче до каквог је високог степена развитка била дошла српско словенска књижевност 13. и 14. века и у Србији и у Св. Гори. Мада, доста драгоцености је и тамо било упропашћено. Архимандрит Леонид је имао јаку вољу да се за њих заложи, али је по решењу Св. Синода премештен из Вариграда у Москву у манастир Нови Јерусалим. Успут, Леонид је молио да му Друштво шаље „Гласнике“ и на ову адресу. Сам је за „Гласник“ приложио: 1. Изглед саборне цркве Градчанске митрополије, копиране или фотографски скинуте са прве књиге октоиха из те митрополије 1539. године; 2. фотографски скинуту хрисовуљу хиландарску из 1193. године, чија би вредност била непроцењива, кад се у њој не би налазиле неке ствари које изазивају сумњу о старини означене године.
Митрополит Михаило је у више наврата молио Српско учено друштво да нађе начин како да се добију сачуване хрисовуље са Св. Горе. Почетком 1878. послао је додатак с подацима за историју српске цркве који је добио од Ивана Јастребова, да се приложи рукописима за историју цркве и штампа црквеним словима.
Архимандрит Нићифор Дучић, који је, као и свештеник Милан Давидовић слао стари новац 1863, критиковао је 27. маја 1872. Политички речник Владимира Јовановића, уз уважавање марљивости и научне озбиљности које су у њега несумњиво унете. Јер, каже Дучић, „камо лијепа срећа“ да је онако како Јовановић пише о црногорским војводама као врлим и заслужним за слободу, без повластица заснованих на правној неједнакости. Напротив, по Дучићу, сердари и војводе су наследни у фамилијама, братствима и племенима али, за разлику од осталог српског и европског племства, без свог спахилука, јер га у кршовитом и ресном црногорском земљишту нису могли ни имати. Сматрао је да тамо где је у личности владике концентрисана сва власт, где је земља или држава спахилук, а закон воља владаоца (осим збирке правила из времена кнеза Данила), не може бити говора о законској једнакости и јамству. Друга Дучићева критика односила се на Јовановићеву строгу и јетку осуду српских великаша, јер је, каже, међу њима било племенитих душа и правих патриота. Дучић у такве убраја и црногорске војводе, сердаре и кнезове, кнезове и војводе у Херцеговини, кнезове у устанку за ослобођење Србије. Кривицу за несамосталност Србије Дучић је налазио више у незнању, зависти, неразвијеној политичкој свести и непоимању државног интереса у гомили српског народа, него у великаша. Оградио се да тиме не брани племићки сталеж, „од кога је, хвала Богу, Србија чиста“, да себичлук, непоштење и издаја у врховима друштва постоје и јесу велико и неипоростиво зло, али да се у оценама политичког живота народа и његових вођа треба чувати уопштавања.
Посебно место у преписци свештенства и Српског ученог друштва имале су пошиљке чији садржај је обиловао историјским изворима. Чини се да је осамдесетих година претежни део таквих радова долазио са запада и односио се на историју Босне у средњем веку. Било је и оних који су стигли из ужичког краја, а односили се на Босну, али су већином и потицали из прекодринских крајева. Управитељ манастира О. Доминик Гопсиловић из Фојнице је 14. априла 1884. упутио захвалницу Српском ученом друштву за одлуку да се манастиру подаре књиге издања СУД и упућује како да се књиге пошаљу. Књижничар манастира О. Батинић послао је Друштву своја дела. Архимандрит Нићифор Дучић је писао о белешкама Мите Живковића, председника сарајевске Велике гимназије, које су настале из србуља у сарајевској српској цркви. А босански владика Сава Косановић предао је 5. марта 1884. писмо чувеног бега Капетановића Љубушака писано старом ћирилицом којом су се служили бегови, и, девет месеци касније, три археолошке слике. Између та два драгоцена пријема од владике Косановића, 24. октобра, огласио се и Павле Ђукић Поповић, свештеник из Добриње код Пожеге. Поводом записника објављеног у 232. броју „Српских новина“ о два Јеванђеља послата СУД-у, обавестио је Друштво да је на другом Јеванђељу, постојао запис који је један учитељ кришом одсекао, а изгледа да је оно старије од првог. Архимандрит др Никодим Милаш хтео је да опише сарајевску крмчију из 1358. Такав подухват, који је требало да обухвати и објављивање заједно са крмчијом из манастира Савиња код Херцег Новог, најавио је у Задру, 12. новембра 1884.
Свети Сава је празнован свуда где је било српских школа и цркава, па тако и у Доњој Тузли. Тамошња српска православно-црквена општина упутила је Српском ученом друштву позив на Светосавску беседу, 21. јануара 1886. године.
С другог краја српског народа, из Пирота, окружни протојереј Д. Цветковић послао је 10. марта 1885. новац за 30 комада Историје српске од Панте Срећковића које је распродао преко свештенства.
Ни српски север није заостајао, мада је више био упућен на Матицу српску и мада су сами Сремски Карловци били и остали језгро духовности. Гласници Српског ученог друштва су били веома тражени међу свештеницима. Један од њих, Лаза Каћански из Сентомаша, 25. маја 1873. је молио за већи број примерака, а такве молбе биле су уобичајене и стизале су из свих парохија Српске православне цркве. Епископ Арсеније Стојковић, чија је необична судбина обележила и оличила немирне године српске цркве у Угарској, јавио се из Будимпеште, 4. фебруара 1880, телеграмом Српском ученом друштву и његовом тадашњем председнику Јосифу Панчићу, са захвалношћу на честиткама поводом своје педесетогодишњице.
Свештеник Иван С. Весић, кандидат Богословије, послао је 12. септембра 1891. прилог историји пресељења Срба у Русији и њихових заслуга за Руску империју, заснован на изворима из Архива Кијевског универзитета.
Људе разликују мишљења, укуси, убеђења, али уједињују слобода мисли и мир савести, оно због чега су обавезни цивилизацији. У тексту посвећеном великом филологу, једном од најугледнијих чланова Друштва српске словесности и Српског ученог друштва, Ђури Даничићу, Лаза Костић се запитао одакле толика разлика између Хелена и осталих народа. Нашао је да она потиче отуда што су Стари Грци за свој кредо имали савест према наслеђу, што су заустављали време заслуженом славом. Онако како је Ђуру славио српски народ оног сивог новембарског дана 1882. када је заувек одлазио. И сам Даничић је једну од својих бриљантних беседа одржао говорећи о сећању и памћењу оних који су то завредили.
У својој Богињи разума први руски нобеловац Иван Буњин каже: „Једно је добро: од живота цивилизације, од векова и поколења остаје на земљи само оно узвишено, добро и предивно, само то. Сва злоћа, подлост, нискост и глупост, на крају крајева, не остављају трага: нема их, не виде се. А шта је то што је остало? Најбоље странице најбољих књига, предање о части, савести, о самопожртвовању, о благородним подвизима, чудесне песме и скулптуре, велики и свети гробови, грчки храмови, готске цркве, њихови витражи са рајским, предивним бојама, звуци оргуља и молитве…“ И последња ствар преостала од једног заувек ишчезлог света је одјек космичког и вечног.
„Учитељица живота“, међутим, сама се суочава с многим недоумицама. Јер, прошлост је несагледива, подложна предрасудама, гневу и пристрасности, зависна од ћудљивости извора, варљивих поређења и непоузданих судова. Опирући се пролазности и упућена на време, историја ту невидљиву димензију не сме да доведе у питање ни када се учини да су то само стална кретања небеских тела, обележена бројевима календара, и животни циклуси бића. А време уме да испира споредно и кристализује битно, али може и да постане изговор за изобличавање, равнодушност, заборав. Много заборављених живота и развејаних предмета остају ван историје, као да нису ни постојали. Пориви који су водили историјске појаве, као и осећаји који су их пратили, недокучиви су. Иако нису постали њен део, они нису мање историјски, напротив. „Много је лакше казати шта су људи радили или учили, него ли себи представити оно душевно стање што је таки рад, или таку науку, могућом учинило; а ми овде имамо посла баш са правцем таког осећања, које се од нашега времена одвећ разликује, у чему управо и лежи огромна тешкоћа наше задаће.“
Ни поуке из историје нису лакше од пута ка њој, подсећају на Питијине одговоре из античког пророчиштва у Делфима. Ако је нешто ипак више пута потврдила, онда је то извесност да су насилне појаве подложне паду, а да потискивања узвраћају силином јачом од оне којом би се догодила спонтана, неизбежна промена. Можда у историји, поред каузалних веза, има и неминовности, јер понекад на различитим просторима, истовремено сазри време за промене. Најзад, иако често опомиње на своје апсурде, јер води ка злоупотреби дотадашњих врхунских достигнућа и ка суноврату, историјски ток показује неодрживост неправде и личи на пут преброђавања. Зло је испад историје. Она увек изнова доказује реткост, племенитост и постојаност правих вредности. Историјска наука је повлашћена тиме што их открива, поседује, чува и дужна је да их поставља као оријентире.
Последња жеља Ђуре Даничића била је да му се гроб огради гвозденом оградом и да се на њему постави мали камени споменик с натписом имена и година: 1825 – 1882. Стојан Новаковић, министар просвете и црквених дела, сматрао је да Друштву доликује, и да му је част, да изврши ову вољу. Даничић је оставио 500 форинти за погреб и гроб, 600 за ЈАЗУ чији је секретар био од њеног оснивања 1866, 300 за Фонд сиромашних ђака Велике школе у Београду, на којој је предавао 1873-77, 1175 за Инвалидски фонд у Београду, а остатак за трошкове свог лечења. Књиге је завештао Народној библиотеци Србије, право прештампавања књига Српском ученом друштву, а своје предмете синовцу Јовану Поповићу, капетану инжењерском у Београду.
