У разуђености српског простора посебно место припада Јужном Банату, Тај део Срба у 19. веку живео је у симбиози са Немцима, Румунима, Мађарима и осталим народима Банатске војне границе и са својим сународницима из Провинцијала, а у суседству матице Србије. Наравно, и под европским утицајем на који ни крајишки делови Хабзбуршке монархије нису могли да остану имуни. Године 1764, двадесет пет година после Београдског мира, којим се граница између Аустрије и Турске усталила на доњем току Дунава, основана је Банатска војна граница. Војна граница, потчињена цару и Дворском ратном савету, имала је изузетан положај у оквиру Хабзбуршке монархије. Њен главни задатак био је „да чува земљу од турских упада и и пљачке, као и од куге, која је такође долазила из Турске и била исто тако убитачна“. За Банатску војну границу (12, 13, 14. регименту-пуковнију, са центрима у Панчеву, Карансебешу и Белој Цркви) седиште команданта било је у Темишвару. У склопу тих војних командних јединица у оквиру Војне границе постојали су и слободни војни комунитети. То су била напредна и имућна места, углавном вароши и градови. На територији Војводине постојали су слободни војни комунитети: у Петроварадину, Земуну, Сремским Карловцима, Сремској Митровици, Белој Цркви и у Панчеву. Слободни војни комунитети имали су свој магистрат који је имао и судску власт у првом степену.

 

У Панчеву, војном комунитету, а затим аустроугарском граду с центром који уобличава цивилизацијске вредности, с корзоом и обалом Тамиша крцатом ноћним кафанама, свакодневица је била садржајна и динамична, оличена у школовању, раду и слободном времену грађана. Град Панчево је и географски, и по саставу становништва, и по особеностима историјског тока, и политички, и културним животом, било мост два дела Срба – оног који је живео у Аустро-Угарској и оног из Краљевине (до 1882. Кнежевине) Србије. Културом нарочито, због врхунског и дирљивог придавања значаја школама (Гимназија, Трговачка академија, мушка и женска виша, пољопривредне и занатске школе…), часописима и књигама, највише захваљујући Штампарија „Браћа Јовановић“, због постојања и рада Српског црквеног певачког друштва, најстаријег у Српству, основаног 1838. године.

 

Обичаје је чувало село. Јужнобанатска села, која су гравитирала Панчеву, била су слична једно-другом, као што је једноличан равничарски предео из кога су никла (осим оних смештених у Делиблатској пешчари). Свуда се дуж села пружа велики сокак, испресецан малим, а сви су били испуњени низом кућа, испред којих се налазио јендек пун воде. Пред кућом се уздизао ред багрења и дудова, испред којих је обавезно стајала клупа. Најчешће је на кућама било пет прозора са сокака, пуних цвећа, а међу цвећем неретко и кавези са канаринкама. Пешаци су улазили на врата, а кола на капију. Иза капије пред очима се пружала идила дворишта и имања, с бунаром на средини и валовом за живину. Намештај су чинили кревети с ражаном сламом, касније сламарице с ћилимом, до којих је био сандук за ствари, на средини собе сто с клупама, а у прочељу, на зиду, икона домаћег свеца с кандилом. Све је било јако и темељно, пространо и комотно, с масивним шифоњерима које су красиле тегле са компотом. Богатији су имали и ормане, уместо мириса сира и босиљка – мирисе сапуна, на канабету и фотељама хеклерај, уместо српског плетења и веза, бакарно посуђе, а на трпези порцеланске и стаклене судове. На зидовима су биле слике са призорима из Светог писма и из живота Марије Терезије и Фрање Јосифа, на полицама књиге Рајића и Доситеја, а понеко је (ћерки) приуштио и клавир. Негде је било скромније, али укусније, а код сиромашних земљани судови, гвоздени ножеви, дрвене кашике и огњиште насред кујне. Постојале су и фуруне од земље, ретко камини зидани од цигала. Куће су већином биле чисте. Сунце изнад источне линије спајања ораница и неба означавао је почетак радног дана, а крај – тек његов залазак. Нерадни су били недеље и верски празници, који су, уз природу, одређивали и цео годишњи календар. Годишња доба давала су ритам животу сељака. Битну улогу у животу људи имали су обичаји, нарочито они везани за венчање и рођење детета. Социјалне разлике јесу постојале, али нису значајно утицале на начин живота и односе мештана, нити на историографски призор места, кућа и свакодневног живота.

 

Статус граничара описан је у синтагми и наслову књиге аустријског историчара Карла Казера „слободни сељак и војник“. По уредбама из 18. века, као и основним граничарским законима из 1807. и 1850, граничари су имали уживалачко право над својим поседом, чији је формални власник био цар. То указује да је Граница била изузета из феудалних односа (и, по томе, испред времена). Градови у Граници, војни комунитети, били су ослобођени давања која су важила у Провинцијалу, уз обавезу уплаћивања прихода, оствареног од занатства, трговине и других привредних грана, у војне сврхе. такав положај дао је предност овим градовима, коју су користили за развој саобраћаја (паробродом, а затим и железницом) и индустрије. Једини реликт феудализма у Граници биле су кућне задруге, које су одликовале живот српског народа у свим крајевима, а у Војној крајини одржаване од власти да би се на тај начин регрутовао већи број граничара. Тек са развојачењем дошло је до укидања кућних задруга, мада су незадовољство задружним животом и њихове тајне деобе већ увелико трајали. Обрасци традиционалне културе опстали су и у новом, грађанском друштву – мајка је остала стуб породице, у којој се све више и отац укључивао у васпитање деце. То доказује и, дидактичка, романтичарски родољубива, ведра и духовита, певљива, актуелна и непролазна поезија Јована Јовановића Змаја, који је у Панчеву радио као градски лекар-физик и покренуо сатиричне новине „Жижа“.

 

Поред војног, Граница је имала и санитарни значај. Осетљива улога Границе, да буде мостобран Европе и саме Хабзбуршке монархије ка Турској, налагала је потребу отварања контумаца и установе физиката, која се старала о нези и лечењу грађана, али и о хигијенским приликама школа, радњи, фабрика, улица, док су при санитетском одељењу радили: комунитетски физикус, видар и градске бабице (прве у Панчеву биле су: Терезија Хаберзак и Ева Богићевић). Занимање бабице је, заправо, први јавни посао жене. У панчевачком физикату биле су запослене две бабице, Регимента је имала своје, у граду, и, компанијске, у селима, а постојале су и приватне бабице. Од изласка Норматива из 1770. све бабице морале су да имају потребну квалификацију и најчешће су се школовале у Будимпешти и Бечу. Магдалена Штајн, Урсула Вишњовски и Јулијана Јовановић биле су градске бабице од развојачења. Јулијана је на том месту била од 1885. до 1907, када је пензинисана, али је и даље повремено радила као бабица. Свештеници су приликом крштења деце били дужни да у књигу унесу име и презиме жене која је извршила порођај, без обзира да ли се радило о дипломираној бабици или жени из народа. Премда су реформе Марије Терезије допринеле помаку у очувању здравља и лечењу, надрилекарство је јуш дуго постојало. С друге стране, у Панчеву је почетком 19. века отворена општинска болница, с посебним собама за жене. Град је имао и развијено апотекарство. Непросвећеност становништва, непостојање захода због кога су чак и деца голишава ноћу излазила у авлију ради нужде, слаба исхрана, облачење неусклађено са временским приликама, влажни, мрачни и хладни станови, избацивање прљаве воде из домаћинства на улицу, немар према лечењу, неморал и чести абортуси код жена, чинили су слику културе живљења жалосном. „Панчевац“ је, пишући о регрутацији 1871, објавио да је од 20-ак дечака само један био здрав, а да су девојке слабе и неухрањене и да и то условљава појаву беле куге. Када би дошло до болести, помоћ није тражена од лекара, већ се прибегавало помоћи травара, надрилекара, „искусних жена“, пуштању крви код берберина. Смоква је коришћена као универзални лек, петролеј за лечење упаљених дечјих крајника, паучина за ране, врућ зејтин за опекотине, нишадор за грло, ракија за прободе у мишићима, топло сало за бол у грудима. Др Љ. Ненадовић, важно име панчевачког јавног живота физик, новинар „Панчевца“ и, са др Константином Пејчићем, уредник листа „Домаћи лекар“, предлагао је да пет милиона Срба да по 1/4 новчића дневно, па ће, као Енглези, Французи, Немци, имати могућности за просвећење и здрав живот народа.

 

Константин Пејчић (1802–1882), градски физик у Панчеву, лекар, књижевник и национални делатник, био је једна од важних личности међу Србима у Угарској у XIX веку. Пејчић је, заједно с др Љубомиром Ненадовићем, покренуо медицински часопис Домаћи лекар и био је аутор бројних и вредних медицинских, историјских и књижевних радова. Међу њима, за ширу публику био је занимљив онај из 1838, када је Пејчић боравио код тада чувеног надрилекара Винченца Присница у Грефенбергу, који се у целој Европи прочуо по лечењу – хладном водом. Пејчић је нарочито био значајан у Српском покрету 1848. године. Важио је за „последњег доситејевца“, заступника црквених реформи и посвећеника културном и просветном раду, а био је и надзорник Текелијанума. Дописни члан Друштва српске словесности постао је још 1844, али му је Дворски ратни савет забрањивао да користи диплому док је не потврди српска влада. Пејчић се 3/15. октобра 1863. понудио и за сарадника Енциклопедије наука, с чланком „О чувању здравља и о лековима у кући“. Дописни члан Српског ученог друштва постао је 1864. године. У дворани „Трубача“, на Цвети 1868. године и поново у јеку укидања Границе, 28. новембра 1871. године, Пејчић је одржао предавање „О дужностима породичног човека“. Говорио је о вери, породици, врлинама образованих мајки, односима према калфама и шегртима, као и према животињама. По узору на суграђане Немце, Срби су овакве скупове почели да доживљавали као омиљени вид забаве, јер су обухватали беседе, концерте Панчевачког српског црквеног певачког друштва, као и гостовања позоришних трупа. Прва српска пијанисткиња која је завршила конзерваторијум, ученица Франца Листа, Јованка Стојковић (1855-1892), одржала је концерт у Панчеву 8. маја 1872.

 

Др Љубомир Ненадовић рођен је 20. јула 1837. у Краљевцима у Срему. Дипломирао је, као питомац Текелијанума, медицину у Будимпешти, 1866, а пет година касније завршио је курс из болести уста и зуба, на зубној клиници у Берлину. Затим је специјализовао гинекологију у Берлину и Бечу, а бавио се и ларингологијом. У Панчево је дошао у пролеће 1868. и радио је као приватни лекар, градски ранар (хирург), ветеринар, градско-срески и, од 1878, болнички лекар. Дана 29. априла 1881. изабран је за варошког лекара, а 19. јануара 1889. за почасног физика. Од првог дана живота у Панчеву, Ненадовић се залагао за искорењивање рђавих навика, опасних по здравље, као што су: храњење коња на пијаци и око школе, неморал, немар према хигијени, одевању, исхрани, становању, лечењу. Поред тога, од нових, мађарских власти, тражио је смањење пореза на приход. Под псеудонимом „Н. Сремац“ објавио је медицински лексикон „Кућевни лекар, или најважнија упутства при лечењу свију болести, као и за очување здравља“, 1880. године. У „Панчевцу“, у коме је био и заменик уредника, док се Јован Павловић налазио у затвору, објављивао је текстове намењене здравственом просвећивању народа и о социјалним питањима, а држао је и слична јавна предавања. Др Љ. Ненадовић, нудио се и да хонорарно предаје хигијену у школама. Средином 1886. др Ненадовић провео је једно време на усавршавању код Луја Пастера у Паризу и од њега добио лепе оцене. Запажена су и његова предавања о заразним болестима, туберкулози, сифилису, алкохолизму и здрављу школске деце, одржана 1899-1900. у Белину, Бечу, Паризу, Пешти, Нирнбергу, Напуљу и Београду После тридесет пет година рада у Панчеву, 1903. напустио је посао градско-среског (доњоварошког) лекара, који је обављао претходних дванаест година и одселио се у Београд, где је наставио са праксом до 1911. Непосредно после развојачења Банатске границе, у јеку мађаризације, 1875, др Љубомир Ненадовић нашао се на удару немачког Banater post-а, због своје националне припадности. Др Ненадовић био је члан Председништва краљевске слободне вароши Панчева. Краљевина Србија одликовала га је орденом Светог Саве, за заслуге у српско-бугарском рату, а учествовао је и у Балканским ратовима. Умро је у Београду, 26. марта 1916. године.

 

Укидање Банатске војне границе и њено прикључење угарским жупанијама

 

Први подстрек за укидање Војне крајине дао је, још деценију пре судбоносних догађаја из шездесетих година деветнаестог века, аустријски министар трговине и финансија Брук. У аустријској половини Царевине и у војном врху противили су се развојачењу, бар док се не обезбеди протезање Хабзбуршке на Босну и Херцеговину, а Угарска, којој је по Аустро-Угарској нагодби 1867. припао простор бивше Границе, залагала се да до демилитаризације дође што пре. И овог пута потискивање је узвратило силином јачом од оне којом би се догодио благи прелаз. Окретање Аустрије Балкану после пораза од Пруске 1866, Аустро-Угарскa нагодба и дипломатичност кнеза Михаила Обреновића награђена добијањем градова 1867, довели су до преговора о укидању Војне границе. Већ 1872, век после оснивања, престао је да постоји источни део Границе, наспрам кога још од 1815. више није било Турско царство, него Кнежевина Србија. Како је Граница постала скупа и, на току Дунава низводно од Београда, непотребна – уследило је развојачење Банатске војне границе.

Цар Фрања Јосиф посетио је у мају 1872. Белу Цркву, да би банатским граничарима предочио нужност развојачења и начин на који ће оно бити спроведено, као и да би их умирио, јер су страховали за своју будућност. Овај догађај овековечен је на слици Симе Мичина која се чува у Градском музеју у Белој Цркви. Документи на основу којих је одлука о развојачењу озваничена, а затим и примењена, били су: Манифест цара Фрање Јосифа, од 8. јуна 1871, Закон о укидању Угарске војне границе, од 9. јуна 1872, Исправа о провинцијализацији Бачко-банатске границе, од 1. новембра 1872, Наредба у погледу извршења Манифеста и Закон којим је укинуто ограничење у присвајању сопствености и дозвољено да се свако може осамосталити из кућне задруге. Спровођење је поверено краљевском комесару грофу Скудијеру. Закон о укидању Угарске војне границе односио се на Банатску војну границу (Немачко-банатска, Румунско-банатска, Српско-банатска регимента-пук) и на Тителски (Шајкашки) батаљон. Развојачење је прохујало незаустављиво, јер се скупило мноштво убедљивих разлога да до њега дође, док су се они други претварали у пуке изговоре. Непосредно после „пражњења“ деловало је да наступају свежина и олакшање, али тај мир био је привидан и кратак, јер су наредни месеци наметали преиспитивање онога што је остало и, још више, прилагођавање новом. Као и иначе, нити је све до тада било светло, или мрачно, нити су остварени све бојазни, или сва очекивања. Места која су била обухваћена променом, поред самих комунитета, била су седишта компанија. За 12. немачко-банатску регименту: Перлез, Томашевац, Опово, Глогоњ, Сакуле, Уздин, Ковачица, Црепаја, Ново Село, Омољица, Баваниште и Ковин; за 13. румунско-банатску: Далбошец, Бозовић, Пригор, Петник, Мехадија, Стара Оршава, Корњарева, Корња, Терегова, Слатина, Карансебеш и Охаба Бистра; за 14. српско-банатску: Добрица, Иланџа, Алибунар, Банатски Карловац, Избиште, Јасеново, Долово, Делиблато, Врачев Гај, Кусић, Српска Пожежена и Брзаска. Или, по општинама: Панчево, Ново Село, Ковин, Ковачица, Перлез, Карансебеш, Голеч, Стара Оршава, Бозовић, Терегова, Бела Црква, Карлсдорф. У оквиру Тителског батаљона, Тител и Јозефдорф, с местима: Тител, Мошорин, Вилово, Лок, Св. Иван, Горњи Ковиљ, Доњи Kовиљ, Жабаљ, Каћ, Гардиновци, Госпођинци, Надаљ, Чуруг, Ђурђево.

Провинцијализација је значила потчињавање угарским министарствима, а Угарски сабор донео је 27. законски члан О инартикулацији Банатске границе и Тителског батаљона, санкционисан 27. јуна 1873. У њему је изречено да срезови Карансебеш, Терегова, Бозовић и Оршава чине нову жупанију под именом Северинска, с Карансебешом као главним градом. Белоцрквански срез потпао је под Крашовску, срезови Ковин и Карлсдорф под Тамишку, а Панчевачки, Новоселски, Ковачички и Перлески под Торонталску жупанију. Истовремено с престанком постојања краљевског комесаријата у Темишвару, 1880 године, Северинска жупанија спојена је с Крашовском. Карансебеш и Бела Црква, за разлику од Панчева, лишени су муниципалних права и сведени на градове са уређеним магистратом, подређене жупанијској власти. Већ 10. јуна 1872. изабрани су поједини одбори и то сви са српском већином, а 12. јуна и градско чиновништво. За ве-ликог бележника изабран је Тодор Бекић, за градског физика др Константин Пеjчић (уместо претходника, Јована Јовановића Змаја, лекара и песника, који је на избору добио само један глас), а за градског лекара и ветеринара др Љубомир Ненадовић.

Прва седница нове муниципије одржана је 4. 8. 1872. године, са два српска предлога на дневном реду:

  1. Да се српски језик врати на Реалку;
  2. Да се образује посебна, панчевачка жупанија.

Од 68 градских представника, изабрана су 23 Срби-на, а према пореској квалификацији, била су одређена и 22 вирилна члана. После развојачења, ти вирилни чланови били су углавном Немци, који су до 1872. године пристајали уз Беч, а од тада уз Пешту. Заседања Варошке скупштине Панчева под новом мађарском влашћу почела су 31. јануара 1874. године, Првом ванредном скупштином Краљевске слободне вароши Панчева. На њој су били присутни: велики жупан Ђорђе Станчић, а од стране Магистрата: градоначелник Јован Бугарски, фишкал др Љубомир Гађански, магистратски саветник Мита Ђорић, књиговођа Никола Јовановић, благајник Александар Радивојевић, физик др Коста Пејчић, велики бележник Јован Крижанић. Од стране Председништва: Михајило Јовановић, Светислав Касапиновић, Петар Личанин, Рада Ђуришић, Каменко Ј. Јовановић, др Љубомир Ненадовић, Михајило П. Кранчевић, Велизар Михајловић, Јеврем Фодорић, Прока Живановић, Петар Николић, Петко Драгичевић, Коста Павловић, Александар пл. Јагодић, Јован Обрадовић, Павле Петков, Михаел Рада, Едуард Фојтман, Јохан Пајер, Јохан Чечевић, Адолф Кноц, Антон Штофкухен, Вилхелм Х. Граф, Карл Вајферт, Игнац Ригер, Јозеф Хајзер, Јосиф Рада, Карл Рус.

Срби су патили, јер су им укинуте националне повластице које су имали као граничари, још од Сеобе. Њих није могла да надокнади сада добијена грађанска слобода (политичко, право изласка на изборе), док Војводина није ни остварена, па су се сви заједно збили око Светозара Милетића и с очекивањима од Србије (упркос топчидерској трагедији). Приликом проглашења кнеза Милана, потоњег краља, за пунолетног, и поред забране, учествовали су и виђени Срби из тек развојачене Банатске границе, предвођени уредником „Панчевца“ Јованом Павловићем и др Лазом Костићем (који су због овога оптужени и осуђени).

 

На првим изборима на којима су учествовали и бирачи са тог простора, 1874, за посланике на Угарском сабору изабрани су кандидати Милетићеве Српске народне слободоумне странке (Народне странке): Михаило Полит Десанчић, Вићентије Бабеш, Трајан Дода и, у Шајкашком батаљону, Лаза Костић. Срби и Румуни из Банатске границе наступили су заједно, уједињени против провладиних кандидата. Њиховој победи претходио је покушај изборне крађе који је спровела угарска Влада 1873. године. Свој спартански дух граничари су пренели на политичко поље. Одлуком владе Калмана Тисе, Панчевачки изборни округ подељен је 1878. на Панчевачки и Уздински, да би се на тај начин осујетио избор посланика из Народне странке, али је, захваљујући српско-румунској слози (после разрешеног црквеног спора), Полит однео победу и у том новом, Уздинском срезу, 1881. године. Међутим, на свој седамдесети рођендан, он се осврнуо иза и око себе и није нашао да је жртва Срба у Угарској била вредна онога с чим су ушли у 20. век. Предајући записнике са својих изборних победа 1874, 1875. и 1881. Српској православној црквеној општини, писао је свом пријатељу, вођи нотабилитетског крила Народне странке и човеку заслужном за оснивање Српске више девојачке школе у Панчеву, др Светиславу Касапиновићу: „Прохујало је више од четврт столећа откад се онако дивно манифестовало одушевљење дичних Панчеваца и Срба-граничара при избору посланика за Угарски сабор. Теби и твојим пријатељима у Панчеву припада највећа заслуга што сте знали руководити народ у свом одушевљењу. Свима оним који живљаху у оном добу остаће незаборављени они дани, кад се у Панчеву водио уставни мегдан на тако сјајан начин да је читаво Српство погледало на Панчево и поносило се са српским борцима изборнога среза панчевачкога.“ Тако су осамдесете и деведесете 19. века оставиле горак укус узалуд потрошених година.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име